Pogledate u vedro plavo nebo i vidite nešto što ne možete sasvim prepoznati. Da li je balon? Avion? NLO? Radoznali ste, zar ne? Istraživački tim sa sedištem u Kolumbijskom institutu Zakerman prvi put je bio svedok šta se dešava u ljudskom mozgu kada se ovakva radoznalost pojavi.
U studiji objavljenoj u Journal of Neuroscience, naučnici su otkrili područja mozga za koje se čini da procenjuju stepen neizvesnosti u vizuelno dvosmislenim situacijama, što dovodi do subjektivnog osećanja radoznalosti.
„Radoznalost ima duboko biološko poreklo“, rekla je autorka dopisnice dr Žaklin Gotlib, glavni istraživač na Institutu Zakerman. Primarna evoluciona korist od radoznalosti, dodala je, jeste da podstakne živa bića da istražuju svoj svet na načine koji im pomažu da prežive.
„Ono što razlikuje ljudsku radoznalost je to što nas tera da istražujemo mnogo šire od drugih životinja, i često samo zato što želimo da saznamo stvari, a ne zato što tražimo materijalnu nagradu ili korist za preživljavanje“, rekao je dr Gotlib, koji je takođe profesor neuronauke na Vagelos koledžu lekara i hirurga u Kolumbiji. „Ovo dovodi do mnogo naše kreativnosti.“
Dr Gotlibu u istraživanju su se pridružili Michael Cohanpour, dr, bivši diplomirani student na Kolumbiji (sada naučnik podataka sa dsm-firmenich), i Mariam Ali, dr., takođe ranije na Kolumbiji, a sada v.d. vanredni profesor psihologije na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.
U studiji, istraživači su koristili neinvazivnu, široko korišćenu tehnologiju za merenje promena nivoa kiseonika u krvi u mozgu 32 volontera. Nazvana funkcionalna magnetna rezonanca ili fMRI, tehnologija je omogućila naučnicima da zabeleže koliko kiseonika troše različiti delovi mozga ispitanika dok su gledali slike. Što više kiseonika deo mozga troši, to je aktivniji.
Da bi otkrio one oblasti mozga uključene u radoznalost, istraživački tim je učesnicima predstavio posebne slike poznate kao tekstualne forme. To su slike objekata, kao što su morž, žaba, rezervoar ili šešir, koji su u različitim stepenima izobličeni da bi ih bilo manje ili više teško prepoznati.
Istraživači su zamolili učesnike da procene svoje samopouzdanje i radoznalost u vezi sa svakim tekstualnim oblikom i otkrili su da su ove dve ocene obrnuto povezane. Što su ispitanici bili sigurniji da znaju šta tekstualna forma prikazuje, to su bili manje radoznali u vezi sa tim. Suprotno tome, što su subjekti manje bili sigurni da mogu da pogode šta je tekstualna forma, to su bili radoznaliji u vezi sa tim.
Koristeći fMRI, istraživači su zatim posmatrali šta se dešava u mozgu dok su subjekti bili predstavljeni sa tekstualnim oblicima. Podaci skeniranja mozga pokazali su visoku aktivnost u occipitotemporalnom korteksu (OTC), regionu koji se nalazi neposredno iznad vaših ušiju, za koji se odavno zna da je uključen u vid i prepoznavanje kategorija objekata.
Na osnovu prethodnih studija, istraživači su očekivali da će, kada su učesnicima prezentovali jasne slike, ovaj region mozga pokazati različite obrasce aktivnosti za žive i nežive objekte. „Svaki obrazac možete zamisliti kao ‘bar-kod’ koji identifikuje kategoriju tekstualnog oblika,“ rekao je dr Gotlid.
Istraživači su koristili ove obrasce da razviju meru, koju su nazvali „OTC nesigurnost“, o tome koliko je ovo kortikalno područje nesigurno u pogledu kategorije iskrivljene tekstualne forme. Oni su pokazali da, kada su subjekti bili manje radoznali za tekstualnu formu, njihova OTC aktivnost odgovara samo jednom barkodu, kao da je jasno identifikovala da li slika pripada kategoriji živog ili neživog. Nasuprot tome, kada su subjekti bili radoznaliji, njihov OTC je imao karakteristike oba bar koda, kao da nije mogao jasno da identifikuje kategoriju slike.
Takođe, tokom prezentacije tekstualne forme bila su aktivna dva regiona u prednjem delu mozga. Jedan je prednji cingularni korteks, koji su prethodne studije uključivale u prikupljanje informacija. Drugi je ventromedijalni prefrontalni korteks (vmPFC), koji je uključen u praćenje subjektivnih percepcija vrednosti i poverenja osobe u različitim situacijama. U novoj studiji, obe oblasti su bile aktivnije kada su ispitanici izjavili da su sigurniji u poznavanje identiteta tekstualne forme (i prema tome, manje radoznali da vide razjašnjenu sliku).
Ono što je važno, rekao je dr Gotlib, činilo se da aktivnost vmPFC-a pruža neurološki most između subjektivnog osećaja radoznalosti i mere sigurnosti OTC-a. Kao da je ovaj region očitao nesigurnost kodiranu šablonom distribuirane aktivnosti u OTC-u i pomogao osobi da odluči da li treba da bude radoznao u vezi sa tekstualnom formom.
„Ovo je zaista prvi put da možemo povezati subjektivni osećaj radoznalosti u vezi sa informacijama sa načinom na koji vaš mozak predstavlja te informacije“, rekao je dr Gotlib.
Studija ima dve važne implikacije, rekao je dr Gotlib. Prvo, iako se studija fokusirala na perceptivnu radoznalost koju izazivaju vizuelni stimulansi, ljudi doživljavaju druge oblike radoznalosti, kao što su radoznalost o trivijalnim pitanjima i činjeničnim stvarima (tj. koliko je visok Ajfelov toranj?) ili društvene radoznalosti (u koji restoran su išli moji prijatelji do sinoć?).
Jedna intrigantna mogućnost studije, primetila je, jeste da se mehanizam koji je otkrio može generalizovati na druge oblike radoznalosti. Na primer, fMRI studija koja istražuje zvukove različite prepoznatljivosti može pokazati da slušne oblasti u mozgu prenose nesigurnost u vezi sa zvukom, a vmPFC očitava ovu nesigurnost kako bi odredio radoznalost.
Druga mogućnost na koju dr Gotlib misli je da bi nalazi mogli imati dijagnostičke, pa čak i terapijske implikacije za one sa depresijom, apatijom ili anhedonijom (nemogućnost osećanja zadovoljstva), što su stanja koja se često obeležavaju nedostatkom radoznalosti.
„Radoznalost podrazumeva neku vrstu entuzijazma, spremnost da trošite energiju i istražujete svoje okruženje. I suštinski je motivisana, što znači da vas niko ne plaća da budete radoznali; radoznali ste samo na osnovu nade da će nešto dobro doći kada naučite, “ rekao je dr Gotlib. „To su samo neke od neverovatnih stvari o radoznalosti.“
