Često čujemo da su Aboridžini u Australiji već 65.000 godina, „najstarije žive kulture na svetu“. Ali šta to znači, s obzirom da svi živi narodi na Zemlji imaju poreklo koje seže u maglu vremena?
Naša nova otkrića, objavljena 1. jula u naučnom časopisu Prirodno ljudsko ponašanje, bacaju novo svetlo na ovo pitanje.
Pod vođstvom starešina GunaiKurnai, arheolozi iz GunaiKurnai Land and Vaters Aboriginal Corporation i Monash univerziteta su iskopavali u pećini Cloggs u blizini Buchana, u podnožju visoke zemlje u blizini reke Snovi River u Istočnom Gipslendu, Viktorija.
Ono što smo pronašli je bilo izuzetno. Pod niskim, prigušenim svetlom u dubini pećine, zatrpanim slojevima pepela i mulja, vrhom lopatice otkrivala su se dva neobična ognjišta. Svaki od njih je sadržao jedan podrezani štap povezan sa malim komadom pepela.
Niz od 69 radiokarbonskih datuma, uključujući i drvene niti sa štapića, datiraju jedan od kamina pre 11.000 godina, a dublji od dva do pre 12.000 godina, na samom kraju poslednjeg ledenog doba.
Usklađivanje uočenih fizičkih karakteristika kamina sa etnografskim zapisima Gunai Kurnai iz 19. veka pokazuje da je ova vrsta kamina u neprekidnoj upotrebi najmanje 12.000 godina.
To nisu bili obični kamini: gornji je bio veličine dlana ljudske ruke.
Iz sredine mu je virio štap, jedan malo izgoreli kraj još uvek zaboden usred pepela vatre. Vatra nije dugo gorjela, niti je zahvatila značajnije žarište. Nijedan ostatak hrane nije bio povezan sa kaminom.
Dve male grančice koje su nekada rasle iz štapa bile su odsečene, tako da je stabljika sada bila ravna i glatka.
Uradili smo mikroskopske i biohemijske analize štapa, koje su pokazale da je došao u kontakt sa životinjskom mašću. Delovi štapića bili su prekriveni lipidima — masnim kiselinama koje se ne mogu rastvoriti u vodi i stoga mogu ostati na predmetima dugo vremena.
Obrezivanje i raspored štapa, mala veličina vatre, odsustvo ostataka hrane i prisustvo razmazane masti na štapu sugerišu da je kamin korišćen za nešto drugo osim za kuvanje.
Štap je došao sa drveta Casuarina, hrasta. Grana je bila slomljena i posečena kada je zelena. To znamo zbog raširenih vlakana na slomljenom kraju. Štap nikada nije skidan sa vatre tokom njegove upotrebe; našli smo ga tamo gde je bio postavljen.
Drugo minijaturno ognjište nešto dublje u iskopu takođe je imalo jednu granu koja je izvirala, ova sa zakošenim krajem kao na štapu za bacanje, i sa pet malih grančica podrezanih u ravni sa stablom. Na površini je imao fragmente fauničnog tkiva nalik keratinu; i ona je došla u kontakt sa mastima.
Lokalna etnografija iz 19. veka ima dobre opise takvih kamina, tako da znamo da su napravljeni za ritualne prakse koje su izvodili mulla-mullung, moćni Gunai Kurnai lekari i žene.
Alfred Hauit, vladin geolog i pionirski etnograf, napisao je 1887:
„Praksa Kurnaija je da se predmet [nešto što je pripadalo žrtvi] pričvrsti na kraj štapa za bacanje, zajedno sa nekim perjem orla jastreba i malo ljudske ili kengurove masti. Štap za bacanje se zatim zabode koso u zemlju pre nego što vatra, i ona je naravno postavljena u takav položaj da se za to vreme čarobnjak peva, kako se to obično izražava, „peva čovekovo ime“, a kada je štap pada, amajlija je potpuna.“
Hauit je primetio da su takvi ritualni štapovi napravljeni od drveta Casuarina. Ponekad je štap imitirao štap za bacanje, sa kukastim krajem. Takav minijaturni kamin sa jednim obrubljenim stabljikom Casuarine namazanom salom nikada ranije nije pronađen arheološki.
Minijaturni kamini su izuzetno očuvani ostaci dva obredna događaja koja datiraju pre 500 generacija.
Nigde drugde na Zemlji nisu ranije pronađeni arheološki izrazi vrlo specifične kulturne prakse poznate iz etnografije, a koja se može pratiti u prošlosti.
Preci Gunai Kurnaija preneli su zemlji veoma detaljno, veoma specifično kulturno znanje i praksu za oko 500 generacija.
GunaiKurnai stariji ujak Rasel Mulet je bio na licu mesta kada su kamini iskopani. Kako je prvi otkriven, bio je zapanjen:
„Da bi preživeo je prosto neverovatno. Priča nam priču. Sve ovo vreme je čekalo ovde da učimo iz toga. Podseća nas da smo živa kultura koja je još uvek povezana sa našom drevnom prošlošću. To je jedinstvena prilika da budemo u stanju da čitamo memoare naših predaka i da to podelimo sa našom zajednicom“.
Šta znači biti jedna od najstarijih živih kultura na svetu? To znači da su, uprkos milenijumima kulturnih inovacija, Stari preci takođe nastavili da prenose kulturno znanje i znanje, generaciju za generacijom, i to od poslednjeg ledenog doba i dalje.
