Prema stručnjacima za razvoj dece, sasvim je normalno da deca imaju fluktuacije raspoloženja sa povremenim napadima tuge. Dok se pojavljuju kao pojedinci, deca se ponekad bore da obrade svoje emocije i regulišu svoje ponašanje.
Ali kada maloj deci nedostaje samosvest da opišu kako se osećaju, kako roditelj ili staratelj znaju kada je mračno raspoloženje ozbiljnije, što možda ukazuje na depresiju ili neki drugi problem mentalnog zdravlja?
Nije uvek lako odrediti, i može zavisiti od složene mreže faktora životne sredine, kaže Julija Kotelnikova, profesor i psiholog u školskom i kliničkom programu dečije psihologije Univerziteta Alberta.
Za početak, negovatelji mogu tumačiti ponašanje deteta na osnovu sopstvenih percepcija i okvira uma u to vreme. Ili bi mogli pogrešno protumačiti spoljašnje akte brige, odbijanja i besa kao pokušaj da se „nešto dobije“ — kao što je sticanje materijalnih stvari — ili „izvući se iz nečega“ — kao što je izbegavanje nečega što ne žele da urade, kaže Kotelnikova.
Ona kaže da staratelj može videti da dete izaziva pravila, kada se zapravo dete oseća bespomoćno i frustrirano i nema sposobnost da to izrazi verbalno.
Normalno je da deca doživljavaju varijacije u raspoloženju. Ali osećati se tužno, usamljeno, mrzovoljno, ljuto ili nesrećno ceo dan, svaki dan nedeljama, pa čak i mesecima, nije, i može biti znak depresije u detinjstvu, kaže Kotelnikova. Mogući znaci mogu biti vidljivi, izraženi u spoljašnjem ponašanju, ili nevidljivi, koje dete doživljava kao misli, osećanja ili fizičke senzacije.
Dečji psiholozi često koriste kognitivno-bihejvioralni model da bi razumeli kako osećanja, misli i ponašanje međusobno deluju, prepoznajući da će svaka promena u jednom izazvati promene u drugima.
Da bi pomogla detetu sa poteškoćama, Kotelnikova savetuje da imate na umu odnose između ovih komponenti dok se uključite u saradničku diskusiju sa detetom, podstičući ga da identifikuje i opiše šta misli i oseća.
„Kada staratelj prihvati ovaj pristup, oni mogu da promene shvatanje ponašanja kod dece kao ‘problema’ da posmatraju svoje dete kao da se bori jer im nedostaju veštine da sami upravljaju svojom nevoljom“, kaže ona.
Evo nekoliko znakova na koje treba obratiti pažnju ispod svake komponente kognitivno-bihejvioralnog modela.
Promene u tipičnom ponašanju deteta često su prvi uočljivi znaci depresije, kaže Kotelnikova. To može uključivati gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima dete inače uživa, odbijanje da ide u školu, povlačenje od porodice i prijatelja i poremećaje u normalnim rutinama, kao što je zaboravljanje da opere zube ili se okupa. Promene u navikama u ishrani, izmenjeni obrasci spavanja, naročito smanjena sposobnost koncentracije i nedostatak entuzijazma za igru ili druženje takođe mogu ukazivati na depresiju.
Iako su takva ponašanja najlakši znaci koji ukazuju na mentalni poremećaj, oni takođe mogu biti „samo tragovi za ono što se dešava u umu deteta“, kaže Kotelnikova, koja je članica Instituta za istraživanje zdravlja žena i dece.
„Negovateljima će možda trebati više informacija o dečjim mislima i osećanjima da bi u potpunosti razumeli sa čime se bore.
Naročito kako deca postaju starija i osećaju potrebu da ispune društvena očekivanja, mogu postati frustrirana sobom i upustiti se u negativan razgovor sa sobom, naviku koja može postati refleksna za nekoga ko se bori sa depresijom.
Česte i uporne negativne misli, kao što su: „Ja sam glupa“, „Ne mogu ovo da uradim kao moji prijatelji“ ili „Ne vole me“, mogu biti razlog za zabrinutost, kaže Kotelnikova, jer mogu pojačati osećaj beznađa i bespomoćnosti kod deteta.
Razgovori sa detetom o tome šta se dešava u njihovom umu su ključni za određivanje obima negativnog razgovora sa samim sobom i koji koraci mogu biti potrebni da se to reši. Najbolji pristup uključuje otvorena pitanja koja zahtevaju više razrade od jednostavnih odgovora sa da ili ne. Primeri mogu uključivati: „Kada ste tužni, kakve misli imate o sebi?“ ili „Kako razgovarati sa sobom kada ste frustrirani i želite da odustanete?“
Kada malo dete doživljava negativne emocije kao senzacije u telu – poput bolova u stomaku, glavobolje, bolova u mišićima, ne oseća se dobro ili je previše umorno da bi se igralo – to može biti zato što im nedostaju reči da artikulišu ono što im je na umu, kaže Kotelnikova . Staratelj može voditi dete u razumevanju osećanja kao izvora fizičkih senzacija.
Zajedno, negovatelj i dete mogu razviti zajednički jezik za opisivanje osećanja i fizičkih senzacija. Neki primeri upita negovatelja mogu uključivati: „Šta mislite da vam telo pokušava da kaže kada vam je stomak uznemiren pre nego što upoznate nove ljude?“ ili: „Kako se vaše telo oseća kada ste tužni? A kada ste ljuti? Kako je drugačije?“
Zajedno sa diplomiranim studentima Amandom Santarosom, Kiranprit Gag i Kelsi Slejter, Kotelnikova je osnovala laboratoriju pod nazivom Studija metoda procene i psihopatologije tokom životnog veka (SAMPL) na Pedagoškom fakultetu. Oni proučavaju percepciju staratelja o ponašanju, mislima i osećanjima njihove dece kao način da bolje razumeju dečji temperament.
Laboratorija takođe istražuje kako relaciona osetljivost negovatelja utiče na reakcije deteta, samoregulaciju i sveukupno mentalno zdravlje, kaže Kotelnikova, naglašavajući da su stilovi roditeljstva jaki prediktori zdravog socijalno-emocionalnog prilagođavanja.
„Kada staratelji rade zajedno sa svojom decom da bi razumeli kako reaguju na stresore“, kaže ona, „odrasli mogu pomoći deci da pronađu zdrave strategije suočavanja i razviju adaptivne veštine samoregulacije koje podstiču pozitivan ishod, umesto da izbegavaju, minimiziraju ili zanemaruju poteškoće .“
Reaktivna ili visoko osetljiva deca koja ne dobijaju podršku i smernice od staratelja mogu doživeti više negativnih socijalno-emocionalnih razvojnih ishoda, kaže Kotelnikova, uključujući zategnute međuljudske odnose, agresiju i nasilje, napuštanje škole, upotrebu supstanci i rizično ponašanje.
Da bi promovisala pozitivnije ishode, SAMPL laboratorija ima za cilj da razume složenu interakciju između dečjeg temperamenta i njegovog okruženja za ranu negu, posebno pozitivnih i negativnih stilova roditeljstva, kaže Kotelnikova.
U najboljem slučaju, ona dodaje da međusobna igra može dovesti do pozitivnih međuljudskih odnosa, osećaja pripadnosti, snažnog moralnog kompasa i budućeg uspeha deteta u karijeri.