Zeleni vodonik često, ali svakako ne uvek, dovodi do povećanja CO 2. Ova tvrdnja je zasnovana na istraživanju objavljenom u Nature Energi Kiane de Kleijne sa Univerziteta Radboud i Tehnološkog univerziteta u Ajndhovenu.
„Ako izračunate ceo životni ciklus proizvodnje i transporta zelenog vodonika, dobici CO 2 mogu biti razočaravajući. Međutim, ako se zeleni vodonik proizvodi iz veoma čiste električne energije i lokalno, to zaista može pomoći u smanjenju emisija.“
Smatra se da zeleni vodonik može dati veliki doprinos smanjenju emisije gasova staklene bašte. Holandske kompanije trenutno ulažu u razvoj zelenog vodonika u zemljama u kojima se može lako proizvesti zelena energija, potrebna za proizvodnju zelenog vodonika, kao što su Namibija i Brazil.
EU takođe ima za cilj da proizvede 10 miliona metričkih tona zelenog vodonika i uveze još 10 miliona metričkih tona do 2030. „Zeleni vodonik ima veliki potencijal kao tehnologija zbog svoje svestranosti i mnogih primena. Ali, nažalost, još uvek predviđam neke neravnovesje u put“, kaže naučnik za životnu sredinu De Kleijne.
Za više od hiljadu planiranih projekata zelenog vodonika, De Kleijne je izračunao emisije gasova staklene bašte povezane sa proizvodnjom zelenog vodonika, uključujući proizvodnju, na primer, solarnih panela, vetroturbina i baterija za obezbeđivanje energije, kao i transport cevovodom ili brodom.
„Zeleni vodonik se proizvodi cepanjem vode na kiseonik i vodonik u elektrolizeru koristeći zelenu struju. Taj vodonik onda možete koristiti kao sirovinu ili gorivo. Vodonik napravljen od prirodnog gasa već se široko koristi kao sirovina, na primer u hemijska industrija za proizvodnju metanola i amonijaka za đubrivo“.
Prednost zelenog vodonika je u tome što se prilikom cepanja vode, osim vodonika, oslobađa samo kiseonik, a ne CO 2 . „Međutim, to zahteva velike količine zelene energije“, kaže istraživač.
„Možete da smanjite emisije samo ako koristite zelenu energiju, kao što je energija vetra ili solarna energija. Ali čak i tada, emisije iz proizvodnje vetroturbina i solarnih panela se značajno povećavaju. Ako posmatrate ceo životni ciklus na ovaj način, zelena vodonik često, ali svakako ne uvek, dovodi do povećanja CO 2 obično je veće kada se koristi energija vetra nego solarna energija.
„Ovo će se dodatno poboljšati u budućnosti jer će se više obnovljive energije koristiti za proizvodnju vetroturbina, solarnih panela i čelika za elektrolizer, na primer.
Proizvodnja vodonika dovodi do najnižih emisija na mestima gde ima puno sunca ili vetra, poput Brazila ili Afrike. Loša strana je što se ovaj vodonik mora transportovati u Evropu. To je tehnološki izazov i može stvoriti mnogo dodatnih emisija.
„Transport zelenog vodonika na velike udaljenosti toliko doprinosi ukupnim emisijama da je veći deo dobiti CO 2 od proizvodnje na udaljenim, povoljnim lokacijama negiran“, kaže De Klajne. Za kratke udaljenosti, emisije iz transporta izgledaju najniže za cevovode, dok je transport tečnog vodonika najbolji za velike udaljenosti.
Ključna poruka je, prema naučniku, da ne treba tvrditi da su tehnologije poput zelenog vodonika potpuno bez emisija. Trenutne metode proračuna koje čine osnovu za propise obično ne uzimaju u obzir emisije iz onoga što treba da se proizvede za proizvodnju vodonika, kao što su solarni paneli i elektrolizatori, ili curenje vodonika tokom transporta.
U tim slučajevima može izgledati da zeleni vodonik ne proizvodi mnogo emisija, ali to je daleko od slučaja.
„Gledajući na emisije tokom celog životnog ciklusa, možemo napraviti bolji kompromis između tehnologija i identifikovati gde se mogu napraviti poboljšanja u lancu. Štaviše, možemo se zapitati: šta je važno proizvoditi u Holandiji i Evropi A kada bi možda bilo bolje preseliti industriju negde drugde u svetu?“
