Ishrana je ključna odrednica zdravlja. Ali američki lekari ne prolaze efikasnu obuku da savetuju pacijente o ovoj temi, prema novom dokumentu istraživača sa Univerziteta Džordžija.
Trenutna medicinska obuka se fokusira na težinu i indeks telesne mase (BMI), pogoršavajući pristrasnost protiv gojaznosti i povećavajući rizik od poremećaja u ishrani, rekli su autori. I ne daje budućim lekarima adekvatno obrazovanje o tome kako da podstaknu zdravije navike u ishrani.
„Mainstream medicina je i dalje veoma fokusirana na povezivanje težine sa zdravljem“, rekao je Kearnei Gunsalus, vodeći autor rada i docent na Medicinskom partnerstvu Univerziteta Augusta/Univerziteta Džordžije.
„Pošto ljudi sa gojaznošću i većom telesnom težinom češće imaju zdravstvene probleme, lako je zaključiti da sama težina izaziva te probleme. A ako pretpostavite da težina uzrokuje probleme, čini se logičnim pretpostaviti da je gubitak težine rešenje.“
Istraživanja su pokazala da prekomerna težina možda ne znači da ste nezdravi, rekli su istraživači.
Istraživači se zalažu da male promene u medicinskom obrazovanju i načinu na koji zdravstveni radnici komuniciraju sa svojim pacijentima mogu imati pravi uticaj na neke od najvećih zdravstvenih izazova sa kojima se svet danas suočava.
BMI je dugo bio standard za sortiranje pojedinaca u četiri glavne kategorije: manja težina, zdrava težina, prekomjerna težina ili gojaznost. I to se predaje u medicinskoj školi kao način merenja opšteg zdravlja pacijenta.
Problem je što nije tačno, rekli su istraživači. BMI precenjuje broj ljudi koji su nezdravi.
Umesto toga, medicinsko obrazovanje o ishrani treba da se fokusira na objektivne mere kardiometaboličkog zdravlja. Kardiometaboličko zdravlje uključuje stvari poput krvnog pritiska, insulinske rezistencije, nivoa holesterola i još mnogo toga. I to je mnogo jači prediktor ukupnog zdravlja.
Prethodno istraživanje je pokazalo da je skoro polovina Amerikanaca za koje se smatra da su gojazni prema BMI standardima zapravo metabolički zdrava. Otprilike svaki treći čiji je BMI u „zdravom“ opsegu je zapravo nezdrav kada se proceni sveobuhvatnijim merama.
„Kada pogledate neke od najnovijih studija o operacijama gojaznosti i upotrebi lekova kao što su Ozempic i Vegovi, čini se da pacijenti mogu da vide zdravstvene prednosti čak i bez gubitka težine“, rekla je dr Elen Haus, koautorka publikacije i vanredni profesor na Medicinskom partnerstvu.
„Mi zaista volimo stvari koje su jasne i crno-bele u medicini. Ali ako prednosti prethode i izgledaju kao da su nezavisne od gubitka težine, moramo da promenimo razgovore koje lekari vode sa svojim pacijentima tako da se više fokusiraju na zdravlje, a ne na težinu gubitak.“
Pored fokusiranja isključivo na gubitak težine i BMI, trenutno medicinsko obrazovanje često zanemaruje rešavanje stigme težine, rekli su istraživači.
Stigma težine povezuje gojaznost sa moralnim neuspesima, lenjošću i proždrljivošću, ne uzimajući u obzir biološke i sistemske faktore koji se ukrštaju sa težinom. Ovi faktori uključuju dostupnost sveže, zdrave hrane, mogućnost priuštivanja te hrane i pristup sigurnim prostorima za vežbanje, između ostalog.
Ova pristrasnost može dovesti do toga da lekari budu manje empatični prema svojim pacijentima sa prekomernom težinom i da pruže negu nižeg kvaliteta.
„Pacijenti sa prekomernom težinom manje su verovatno da će dobiti odgovarajuće preglede ili tretmane za svoje zdravstvene probleme“, rekao je Haus, koji je takođe sertifikovani psihijatar. „Lekarima će nedostajati astma, nedostajaće im rak, jer simptome pripisuju težini kada težina nije ono što izaziva zabrinutost pacijenta.
Te negativne interakcije u kojima se zdravstvene brige odbacuju jednostavnim „samo smršaj“ demorališu pacijente i mogu da ih umanjuju da dele probleme u budućnosti. Sramotanje pacijenata zbog njihove težine može pokvariti pacijente u sistemu zdravstvene zaštite uopšte, što ih navodi da prestanu da traže medicinsku negu čak i kada im je zaista potrebna, rekli su istraživači.
Preoblikovanje razgovora između lekara i pacijenta kako bi se fokusirali na zdravo ponašanje, kao što je više kretanja i izbegavanje označavanja hrane kao inherentno „dobre“ ili „loše“, može uveliko podstaći pojedince da se kreću ka zdravlju.
„Mislim da lekari pokušavaju da pomognu ljudima da budu zdraviji savetujući ih da izgube težinu; oni jednostavno nisu svesni štete koja može da nanese taj savet“, rekao je Gunsalus. „Kada bih mogao da mahnem čarobnim štapićem i da nateram doktore da rade jednu stvar drugačije u interakciji sa svojim pacijentima, bilo bi da pođem od pretpostavke da svaki pacijent želi da bude i da je sposoban da bude zdrav.“
