Tajming naših moždanih talasa oblikuje način na koji doživljavamo naše okruženje. Veća je verovatnoća da ćemo uočiti događaje kada se njihovo vreme poklapa sa vremenom relevantnih moždanih talasa. Vodeći naučnik Sanne ten Oever i njeni koautori odlučili su da utvrde da li neuronsko tajming takođe oblikuje percepciju govora. Da li je verovatnoća govornih zvukova ili reči kodirana u našim moždanim talasima i da li se ove informacije koriste za prepoznavanje reči?
Tim je prvo stvorio dvosmislene stimuluse i za zvukove i za reči. Na primer, početni glasovi u da i ga razlikuju se po verovatnoći: „d“ je češći od „g“. Holandske reči dat „to“ i gat „rupa“ takođe se razlikuju po učestalosti reči: dat „to“ je češće od gat „rupa“.
Za svaki par stimulusa, istraživači su kreirali govorni stimulans koji je bio između. Zatim su učesnici bili izloženi svakom dvosmislenom stimulusu i zamoljeni da odaberu ono što misle da su čuli (na primer, dat ili gat). Tim je koristio magnetoencefalografiju (MEG) za snimanje vremena moždanih talasa.
Nalazi su objavljeni u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences.
Istraživači su otkrili da moždani talasi pristrasuju percepciju ka verovatnijim zvukovima ili rečima kada su stimulansi predstavljeni u manje „uzbudljivoj“ fazi moždanih talasa. Percepcija je bila pristrasna prema manje verovatnim zvukovima ili rečima kada su stimulansi bili predstavljeni u „uzbudljivijoj“ fazi moždanog talasa.
To znači da su i verovatnoća događaja i njegovo vreme uticali na ono što ljudi percipiraju. Regioni mozga koji su klasično povezani sa glasovima govora u odnosu na obradu reči bili su osetljivi na verovatnoću pojave zvukova u odnosu na reči. Računarsko modeliranje je potvrdilo vezu između neuralnog vremena i percepcije.
„Zaključujemo da moždani talasi obezbeđuju vremensku strukturu koja poboljšava sposobnost mozga da predvidi i obrađuje govor na osnovu verovatnoće jezičkih jedinica“, kaže Ten Oever. „Predvidljivi govorni zvuci i reči imaju niži prag za aktivaciju, a naši moždani talasi to odražavaju. Znanje o tome koliko je nešto verovatno i šta je to (koja fonema ili koja reč) rade ruku pod ruku na stvaranju razumevanja jezika.“
„Naša studija ima važne posledice za teorije prediktivnog kodiranja“, dodaje viši autor Andrea Martin. „Pokazujemo da vreme (ili faza) obrade informacija ima direktne posledice na to da li se nešto tumači kao manje ili više verovatan događaj, određujući koje reči ili zvukove čujemo.
„U oblastima obrade govora i jezika, najveći naglasak je stavljen na ulogu neuronske komunikacije neuronskih oscilacija. Međutim, pokazujemo da se svojstva faznog kodiranja takođe koriste za tumačenje govornog unosa i prepoznavanje reči.“
