Zemljišta permafrosta čuvaju velike količine organskog ugljenika i često se prikazuju kao kritični element u Zemljinom sistemu, koji, kada globalno zagrevanje dostigne određeni nivo, iznenada i globalno propada. Ipak, ova slika tempirane bombe koja otkucava, one koja ostaje relativno tiha sve dok, na određenom nivou zagrevanja, ne eksplodira, je kontroverzna među istraživačkom zajednicom.
Na osnovu naučnih podataka koji su trenutno dostupni, slika je varljiva, kao što je međunarodni tim predvođen Institutom Alfred Vegener pokazao u nedavno objavljenoj studiji.
Prema njihovim nalazima, ne postoji jedinstvena globalna prekretnica; pre, postoje brojni lokalni i regionalni, koji se „vrhu“ u različito vreme, proizvodeći kumulativne efekte i uzrokujući otapanje permafrosta u skladu sa klimatskim promenama. Kao takvo, preduzimanje odlučnih akcija danas je utoliko važnije ako je naš cilj da sačuvamo što je moguće više permafrosta. Studija je objavljena u časopisu Prirodne klimatske promene.
Permafrost tlo pokriva otprilike četvrtinu kopnene mase na severnoj hemisferi i skladišti ogromne količine organskog ugljenika u obliku mrtve biljne materije. Sve dok je zamrznuta, ova materija ostaje netaknuta — ali kada se permafrost odmrzne, mikroorganizmi počinju da je razgrađuju, oslobađajući velike količine ugljenika u atmosferu u vidu CO 2 i metana.
Shodno tome, rastuće temperature širom sveta mogle bi da aktiviraju ovaj ogromni rezervoar i značajno pogoršaju klimatske promene kroz dodatne emisije. Shodno tome, u javnoj debati ćete se često susresti sa idejom o „ugljeničnoj bombi koja otkucava“.
Ovo se zasniva na pretpostavci da je permafrost, poput ledenog pokrivača Grenlanda, jedan od nekoliko elemenata koji se prevrću u Zemljinom sistemu. Prema ovom mišljenju, permafrost će u početku doživeti samo postepeno odmrzavanje kao odgovor na globalno zagrevanje; zatim, kada se pređe kritična vrednost praga, procesi odmrzavanja će iznenada početi da se pojačavaju, što će dovesti do brzog i nepovratnog kolapsa permafrosta širom Arktika.
Iako su mnogi spekulisali da je ovakav scenario odmrzavanja moguć, do danas je ostalo nejasno da li zaista postoji takva granična vrednost, i ako postoji, koja je odgovarajuća temperaturna granica.
Međunarodni istraživački tim koji predvodi dr Jan Nitzbon sa Instituta Alfred Vegener, Helmholc centar za polarna i morska istraživanja (AVI) je sada došao do dna ovog pitanja.
„Zapravo, ideja da je permafrost globalni prekretni element je kontroverzna u istraživačkoj zajednici. IPCC je takođe ukazao na ovu neizvesnost u svom najnovijem Izveštaju o proceni“, kaže ekspert AVI.
„Naš cilj je bio da zatvorimo ovaj jaz u našem znanju. Za našu studiju smo sakupili dostupnu akademsku literaturu o onim procesima koji mogu uticati i ubrzati odmrzavanje permafrosta. Kombinujući to sa sopstvenom analizom podataka, procenili smo sve trenutne nalaze o odmrzavanje procesi u smislu da li i, ako jesu, na kojoj prostornoj skali – lokalnoj, regionalnoj, globalnoj – oni mogu dovesti do samostalnog odmrzavanja i stoga do ‘okretanja’ u vezi sa datim nivoom zagrevanja.“
Nalazi studije su jasni: zaista postoje geološki, hidrološki i fizički procesi koji se sami pojačavaju i, u nekim slučajevima, nepovratni; međutim, oni deluju samo lokalno ili regionalno. Jedan primer: formiranje onoga što je poznato kao termokarstna jezera. Ovde se led u zemljištu permafrosta topi, stvarajući depresije.
Otopljena voda se skuplja na njihovoj površini, stvarajući tamno jezero koje apsorbuje velike količine sunčeve energije. Ovo zauzvrat intenzivira zagrevanje permafrosta ispod vode, stvarajući samoodrživi proces odmrzavanja u i oko jezera. Takođe su otkrili slične pojačane povratne informacije u drugim procesima relevantnim za permafrost, kao što je gubitak borealnih četinarskih šuma usled požara – ali i ovde, samo na lokalnom i regionalnom nivou.
„Nema dokaza o samopojačavanju unutrašnjih procesa koji, od određenog stepena globalnog zagrevanja, utiču na sav permafrost i ubrzavaju njegovo odmrzavanje na globalnom nivou“, objašnjava Nicbon.
„Štaviše, projektovano oslobađanje gasova staklene bašte ne bi dovelo do globalnog porasta zagrevanja do kraja veka. Kao takvo, predstavljanje permafrosta kao globalnog elementa preokreta je pogrešno.“
Ali to ne znači da arktički permafrost ne treba da brinete – naprotiv, studija jasno pokazuje da je zona permafrosta veoma heterogena. Shodno tome, brojne male, lokalne prelomne tačke će biti premašene u različitim vremenima i nivoima zagrevanja, akumulirajući se tokom vremena.
Kao rezultat toga, globalno odmrzavanje permafrosta neće predstavljati postepeno povećanje praćeno iznenadnim porastom; nego će se intenzivirati u skladu sa globalnim zagrevanjem, završavajući se potpunim gubitkom permafrosta kada globalno zagrevanje dostigne 5 do 6 stepeni Celzijusa.
„To znači da je sve više i više regiona već ili će uskoro biti neizbežno pogođeno odmrzavanjem“, kaže istraživač AVI.
„Drugim rečima, ne postoji bezbednosna granica zagrevanja — kao što slika prelomne tačke sugeriše — koju još uvek možemo da iskoristimo sve dok ne prekoračimo graničnu vrednost.
„Zbog toga moramo pažljivo pratiti regione permafrosta kroz još bolje praćenje, bolje razumeti uključene procese i predstaviti ih u klimatskim modelima kako bismo dodatno smanjili izvore neizvesnosti. I još jedna stvar je jasna u vezi sa do gubitka permafrosta zasnovanog na emisijama gasova staklene bašte: što pre čovečanstvo može da postigne neto nultu emisiju, više regiona može biti sačuvano kao jedinstvena staništa i rezervoari ugljenika.“
