Koristeći novi multidisciplinarni pristup, tim iz UNIGE-a i CNRS-a ponovio je praksu ishrane u jednom senegalskom selu. Ova metoda će biti korisna za druga arheološka istraživanja.
Hrana je više od obične biološke potrebe. Marker kulture, on obuhvata širok spektar praksi koje otkrivaju identitet regiona, zemlje ili društvene zajednice. Ali kako možemo ući u trag nekim od ovih navika i običaja kada nema ni usmenog ni pismenog traga?
Tim sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE) i CNRS uspešno je testirao multidisciplinarni pristup koji uključuje keramologiju, hemiju, arheozoologiju i arheobotaniku. Primenjeno na iskopavanja na deponiji, omogućila je naučnicima da rekonstruišu nedavnu istoriju hrane malog sela u Senegalu.
Ovaj pristup bi se mogao koristiti za iskopavanje starijih arheoloških lokaliteta u drugim delovima sveta. Studija je objavljena u PLOS ONE.
Praćenje prošlih običaja ishrane u zajednici bez usmenih ili pisanih izvora je i istorijski i metodološki izazov. Tim arheologa i hemičara iz UNIGE-a i CNRS-a prihvatio je ovaj izazov postavljanjem velike, multidisciplinarne i studije bez presedana u senegalskom selu Edioungou, u Donjem Kazamansu.
U ovom selu od 300 stanovnika nalazi se sada napuštena deponija smeća poznata kao „Poubelle des Mamans“ („Majčina kanta za smeće“). Koristile su ga porodice u seoskom kraju tokom 20. veka, a nalazište sadrži brojne relikvije povezane sa istorijom hrane u regionu.
„Iskopanje ovog lokaliteta je bio pravi izazov. Zbog svoje funkcije i starosti, ono sadrži daleko veći broj ostataka od većine tradicionalnih arheoloških nalazišta“, objašnjava Pauline Debels, postdoktorski naučnik tokom ovog rada, trenutni saradnik u laboratoriji ARCAN. na Odseku za biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu UNIGE, i postdoktorski stipendista u CNRS Trajectoires Laboratoriji, koautor studije.
„Kopali smo centimetar po centimetar, prateći arheološke slojeve. To nam je omogućilo da pronađemo ostatke, često veoma degradirane, grnčarije, kostiju, školjki, tkanina i određene hrane.“
Da bi analizirao ove ostatke veoma različitog porekla, tim je razvio pristup koji kombinuje nekoliko disciplina, uključujući arheozoologiju (proučavanje životinjskih kostiju u arheološkom kontekstu), karpologiju (proučavanje ostataka semena i voća), mikro-botaniku, keramologiju i hemiju organskih ostataka.
„Objedinjavanje tolikog broja disciplina u kontekstu arheoloških istraživanja je bez presedana. To je veoma komplikovan pristup koordinaciji. Neke objekte je moralo analizirati nekoliko stručnjaka. Morali smo da se uverimo da svaka analiza ne kompromituje sledeću“, objašnjava Lea Drieu, postdoktorant tokom ovog rada, trenutni istraživač u CNRS laboratoriji CEPAM i koautor studije.
Ova metoda je omogućila istraživačkom timu da identifikuje brojne životinjske i biljne proizvode, koje je selo jednom konzumiralo, zarobljene u sedimentima ili u zidovima kontejnera. Takođe je naučnicima dalo uvid u način na koji je hrana obrađena i funkciju posuda, na osnovu posmatranja tragova upotrebe na zidovima grnčarije i distribucije koncentracija lipida duž njihovog vertikalnog profila.
„Otkrili smo da riba, ostrige i pirinač čine osnovnu ishranu korisnika deponije, sa komponentom kopnenih životinja u svečanim prilikama. Čini se da je bila favorizovana slana i kisela kuvana hrana“, kaže En Major, direktorka laboratorije ARCAN u Odsek za biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu UNIGE, viši predavač na Institutu za globalne studije, koji je vodio studiju sa Martin Regert, direktorkom istraživanja u CEPAM-u.
Svečana hrana, na primer, identifikovana je na osnovu ostataka hrane sačuvanih u kontejnerima. Pored otkrića svinjskih čeljusti, hemijski su identifikovani dokazi o jelima od mesa u veoma velikim kontejnerima, koji su verovatno korišćeni na velikim skupovima. Sve u svemu, ovaj rad ističe određeni kontinuitet u ishrani, pre značajne pauze pre dve ili tri decenije.
„Globalizacija je uvela ili generalizovala novu hranu i nove materijale za posude, kao što su plastika i metal, što je duboko promenilo običaje ishrane, posebno među mlađim generacijama. Neke vrste grnčarije sa specifičnim funkcijama postaju sve ređe u najnovijim slojevima iskopavanja i danas su praktično nestali, zamenjeni ovim jačim, lakšim materijalima do kojih je veoma lako doći“, objašnjava Debels.
Ova studija, sprovedena u okviru projekta SNSF Sinergia „Foodvais u zapadnoj Africi: integrisani pristup saksijama, životinjama i biljkama“, predstavlja prvi korak u razumevanju evolucije prehrambenih praksi tokom predkolonijalnog, kolonijalnog i postkolonijalnog perioda. perioda u Senegalu. To je takođe prvi uspešan test kombinovanog pristupa koji su razvili UNIGE i CNRS tim. Sada se može primeniti na starija arheološka nalazišta i na druge regione sveta.
