Nasumično, placebom kontrolisano kliničko ispitivanje koje je vodilo saradnjom između Duke-NUS medicinske škole, Nacionalnog centra za srce Singapura (NHCS) i Klinikum Nirnberg, Nemačka, otkrilo je iznenađujuće nove uvide u to kako lekovi SGLT2 inhibitori, prvobitno razvijeni za dijabetes, koriste pacijentima sa srčanom insuficijencijom.
Suprotno uobičajenim pretpostavkama, ovi lekovi mogu poboljšati srčane ishode i zdravlje srca, a da ne deluju kao diuretici.
Srčana insuficijencija je stanje u kojem srce ne može da pumpa dovoljno krvi da zadovolji potrebe tela, što često dovodi do nakupljanja tečnosti u tkivima i zagušenja cirkulacije krvi. Ova kongestija opterećuje srce i uzrokuje simptome kao što su nedostatak daha i otok.
Smanjenje zagušenja je ključno za upravljanje srčanom insuficijencijom, jer smanjuje opterećenje srca i na taj način olakšava pumpanje.
Lekovi inhibitori SGLT2 su novi hit u lečenju hronične srčane insuficijencije jer vrlo brzo stabilizuju funkciju srca i smanjuju hospitalizacije i smrtnost pacijenata. Lekovi oslobađaju više glukoze u urinu, i na taj način imaju potencijal da povuku više tečnosti iz tela u urin, ublažavajući zagušenje koje doživljavaju pacijenti sa srčanim oboljenjima.
S obzirom na ovaj diuretički potencijal, u uputstvima uz lekove navodi se dehidracija kao uobičajeni neželjeni efekat njihove upotrebe.
Međutim, rezultati ovog kliničkog ispitivanja, objavljeni u časopisu Američkog koledža za kardiologiju, bacaju sumnju na pretpostavljeno diuretičko dejstvo inhibitora SGLT2 kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom.
Prva autorka dr Adriana Marton, gostujući viši naučni saradnik u Programu kardiovaskularnih i metaboličkih poremećaja na Duke-NUS, koja je započela ovu pilot studiju u Singapuru, rekla je: „Mnogi stručnjaci koji su se oslanjali na ideju da inhibitori SGLT2 deluju kao diuretički lekovi podigli obrve kada smo prvi put prijavili naše podatke, pokazujući da telo umesto toga aktivira veoma elegantan odbrambeni mehanizam koji skoro u potpunosti ukida potencijalne diuretičke efekte ovih lekova.“
Sprovedeno zajedno sa NHCS u Singapuru, dvostruko slepo, randomizovano, placebom kontrolisano ispitivanje, zlatni standard kliničkih ispitivanja, ispitivalo je SGLT2 inhibitor dapagliflozin kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom.
Kao što se očekivalo, lek je naglo povećao izlučivanje glukoze u urinu. Ova povećana koncentracija glukoze u urinu stvara osmotsku neravnotežu koja bi trebalo da izazove da se više vode uvuče u urin i samim tim poveća zapreminu urina.
Ali to se nije desilo. Umesto toga, telo je reagovalo oslobađanjem više vazopresina, hormona mozga koji nalaže bubrezima da čuvaju vodu. Ovo je svelo na minimum bilo kakvo povećanje zapremine urina, a čak i nakon 24 sata, volumen urina pacijenata je ostao stabilan uprkos upornom izlučivanju glukoze iz dapagliflozina.
Ovi rezultati, koji su prvi objavljeni u okviru ovog međunarodnog kolaborativnog projekta, u suprotnosti su sa preovlađujućom teorijom da inhibitori SGLT2 smanjuju zagušenje kroz diurezu ili povećanje proizvodnje urina.
Viši autor vanredni profesor Jens Titze iz programa za kardiovaskularne i metaboličke poremećaje na Duke-NUS-u, objasnio je da mozak brzo kompenzuje potencijalnu dehidraciju uzrokovanu ovim lekovima, sugerišući da bi njihova korist za pacijente sa srčanom insuficijencijom mogla biti kroz mehanizme koji nisu smanjenje preopterećenja tečnošću. .
„Izgleda da unutrašnji merač hidratacije mozga veoma brzo detektuje smanjene nivoe hidratacije, a zatim primorava bubrege da dalje koncentrišu urin kako bi sprečili gubitak vode u telu. Ovo sugeriše da treba da preispitamo naše pretpostavke o tome kako SGLT2 inhibitori imaju koristi za pacijente sa srčanom insuficijencijom , pošto se čini da dekongestija povećanom proizvodnjom urina nije odgovor“, rekao je Titze.
Vanredni profesor David Sim, šef i viši konsultant sa Odeljenja za kardiologiju u NHCS-u i viši koautor studije, rekao je: „Kao kardiolog koji brine o mnogim pacijentima sa srčanom insuficijencijom, uzbuđen sam novom perspektivom koju ova studija donosi i šire koristi od ovih lekova.
„Potrebna su nam snažna istraživanja kao što je ovo da bismo podstakli nova razmišljanja o tome kako optimalno lečiti srčanu insuficijenciju — i idealno da sprečimo bolest čak i pre nego što se pojavi. Naš krajnji cilj je da prevedemo ove uvide u bolje ishode za naše pacijente i da podržimo Singapurce u živeti dug i zdrav život bez srčanih bolesti.“
Dok ovi lekovi jasno koriste pacijentima sa srčanom insuficijencijom ili hroničnom bubrežnom bolešću, mehanizmi odgovorni za ove korisne efekte su još uvek nejasni. Jedna teorija je da proces očuvanja energije i vode izazvan ovim lekovima izaziva metaboličke promene u telu koje poboljšavaju funkciju organa.
„Smatramo da početni gubitak glukoze i vode uzrokovan inhibitorima SGLT2 pokreće neke drevne i visoko očuvane evolucione signale za preživljavanje tela koji pokreću metaboličke prekidače da bi poboljšali funkciju srca i bubrega“, rekao je Titze.
„Zamislite da hodate pustinjom sa ograničenom količinom hrane i vode. Vaše telo bi se prilagodilo usporavanjem nebitnih procesa da bi sačuvalo resurse i ulagalo energiju samo u procese koji su vam zaista potrebni. Pretpostavljamo da SGLT2 inhibitori pokreću slične puteve preživljavanja koji se reprogramiraju ćelijski metabolizam“.
Paralelno sa kliničkim ispitivanjem u Singapuru, saradnici tima u Nemačkoj razvili su metode koje su sada dostupne za otkrivanje aktivacije ovih drevnih metaboličkih puteva u urinu pacijenata.
Tim će ih koristiti da otkrije stvarne mehanizme koji stoje iza koristi ovih lekova u zaštiti organa i istraži kako ove promene mogu poboljšati zdravstveni vek ne samo pacijenata sa srčanom insuficijencijom, već i sa oboljenjem bubrega, dijabetesom ili životom sa drugim bolestima povezanim sa starenjem.
„Veoma smo uzbuđeni jer konačno imamo opcije lečenja koje će poboljšati ishode za ove hronično bolesne pacijente, ali očigledno ima još mnogo toga da naučimo o tome kako ovi lekovi štite bubrege i srce i poboljšavaju dugovečnost“, objasnio je dr Marton .
Martin je takođe konsultant nefrolog i klinički istraživač na Klinikum Nirnberg i na njegovom medicinskom univerzitetu, Paracelsus Medizinische Privatuniversitat (PMU), gde trenutno sprovodi naknadno kliničko ispitivanje kod pacijenata sa hroničnom bolešću bubrega.
