Dan Afrike je nastao 25. maja 1963. godine, pod okriljem Organizacije afričkog jedinstva (OAU), kao priznanje afričkim različitim kulturama, istoriji i kolektivnim borbama protiv kolonijalizma, imperijalizma i ropstva. Slave ga Afrikanci u Africi i dijaspori. U stvari, ovaj dan je prilika za razmišljanje o afričkim dobicima, izazovima, neadekvatnostima i izgledima. Međutim, ovo je proslava koje afričko stanovništvo nije svesno zbog isključenja iz vlasti zbog sveprisutnog elitizma. Prezir prema narodu deo je kolonijalnog nasleđa. Dan Afrike jedva da se priznaje osim od strane nekoliko država članica Afričke unije (AU – naslednica OAU).
Imperativ je da se Afrikanci kontinuirano afirmišu. Nekoliko godina sam bio svedok kako se proslave Dana Afrike u institucijama učenja u nekim afričkim zemljama svele na prikazivanje tradicionalnih plesova, kuhinja i oblika oblačenja (dašiki egzibicionizam). Takođe je praćen izrazima uskog nacionalizma kroz mahanje zastavom. Romantizacija Afrike i njenih kultura na ovaj način je duboko pojednostavljena i izaziva netrpeljivost. Zastava, simbol nacionalizma i militarizma, je aksiomatski razdorna i destruktivna. Zastave potvrđuju besmislene kolonijalne granice oko kojih se Afrikanci prepiru. Dakle, Afrikanci nesvesno i namerno ocrnjuju sebe i unapređuju kolonijalnu strategiju zavadi pa vladaj. Oni se bore sa autentičnošću usred sveopšte mimikrije. Stoga, Dan Afrike, umesto da bude prilika za Afriku da se afirmiše, stavlja u prvi plan nesigurnost i zabrinutost Afrike. To je, dakle, neobičnost.
U skladu sa duhom Dana Afrike, OAU je predvodila oslobođenje protiv kolonijalizma i vladavine bele manjine (aparthejda) u Južnoj Africi. Nakon demokratske tranzicije u Južnoj Africi 1994. godine, OAU je efektivno obavila svoj puni kurs. Iako dostojan cilj i mandat, kasnije je postao sužen i zastareo. Postojala je potreba da se preispitaju napori regionalne integracije u Africi. Otuda je rođenje AU 2002. godine da bi izlečila inherentne neuspehe unutar OAU i kao odgovor na promenjeni globalni poredak posle zapadnog trijumfalizma.
Trajna neefikasnost OAU je zacementirana u njenoj povelji u okviru doktrine o nemešanju koja je suverenitet učinila apsolutnim. Zabranio je OAU i pojedinačnim državama članicama da se mešaju u unutrašnje stvari drugih država. Shodno tome, tirani su nekažnjeno počinili teška kršenja ljudskih prava. Dok je predsedavao državnom represijom u Ugandi, Idi Amin je bio na čelu OAU 1975. godine, a Uganda je bila član Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava od 1977. do 1979. To je ilustrativna pokvarenost koja je pogodila OAU i kontinuirani nedostatak posvećenosti ljudska prava od strane AU i međunarodne zajednice.
U Povelji AU, retrogresivna doktrina nemiješanja zamijenjena je onom o neravnodušnosti koja dozvoljava intervenciju u slučaju grubih kršenja ljudskih prava kao što su ratni zločini, zločini protiv čovječnosti i genocid. To znači da je suverenitet redefinisan kao odgovornost, ali afrički vladari i dalje nerado prozivaju vršnjake koji čine zločine nad njihovim narodom. Redefinisanje suvereniteta je bilo podstaknuto nečinjenjem tokom genocida u Ruandi 1994. i zločinima na Balkanu otprilike u isto vreme. U Ruandi je masakrirano skoro milion ljudi za 100 dana dok su Afrika i ostatak sveta stajali po strani. Stoga je Odgovornost za zaštitu (R2P) postala deo rubrike upravljanja konfliktima iako je njena primena otežana geopolitikom, nedostatkom političke volje i licemerjem. Na međunarodnom planu, R2P izaziva optužbe za promenu režima kada se sprovodi jednostrano, kao što je bio slučaj u Iraku 2003. godine, kada su Sjedinjene Države izvršile invaziju na Irak i svrgnule Sadama Huseina. Invazija Severnoatlantskog pakta (NATO) na Libiju 2011. godine, iako je sankcionisana od strane Saveta bezbednosti UN i multilateralne, zbacila je Moamera Gadafija koji je kasnije ubijen.
Dan Afrike je takođe o razmišljanju o obrazovanju u Africi. Sa veb stranice AU, tema za 2024. je „Obrazujte Afrikanca koji odgovara 21. veku: Izgradnja otpornih obrazovnih sistema za veći pristup inkluzivnom, doživotnom i relevantnom učenju u Africi“. Ova tema je pravovremena, ali aberantna. Centralni značaj obrazovanja za prosperitet i položaj Afrike ne može se prenaglasiti. Pitam se, međutim, šta je tako posebno u 21. veku što je ranije moglo da opravda nedostatak ulaganja u masovno obrazovanje da bi se osigurala inkluzivnost i društvena kohezija. Priprema takozvane Afrike za 21. vek trebalo je da počne ubrzo nakon nezavisnosti. Obrazovanje mora biti stalan proces, a ne banalizovano kao hir. Kvalitetno i inkluzivno obrazovanje je zanemareno dok afrička elita lakomisleno govori o ubrzanom razvoju i tehnološkom napretku kroz plan programa za 2063.
Zabrinjavajuće je da nakon 60 godina nezavisnosti, za neke afričke zemlje, obrazovanje ostaje kolonijalno, pa je irelevantno za specifične potrebe Afrike. Time se pogoršavaju nejednakosti i siromaštvo, jer su pravilno opremljene škole van domašaja većine ljudi. Ironija je u tome što obrazovanje, koje treba da smanji siromaštvo i nejednakosti, naglašava upravo te probleme, postajući katalizator sukoba i nestabilnosti u Africi. Prezir prema autohtonim sistemima znanja i valorizacija stranih kultura je normativna među afričkom elitom, koja smatra pokroviteljstvo zapadnih obrazovnih sistema i podržavanje evrocentričnosti markerom izvrsnosti i sofisticiranosti. Ovo otuđenje je samoocrnjivanje i izaziva siromaštvo.
Afrika tek treba da uspostavi osnažujuće obrazovanje. Osnaživanje se ovde odnosi na obrazovanje koje vraća Afrikancima samopouzdanje narušeno godinama potčinjavanja i ponižavanja pod kolonijalizmom i imperijalizmom. Kao takva, Afrika nastavlja da se bori u proizvodnji, trgovini, tehnologiji i inovacijama jer ovo pozajmljeno obrazovanje ne neguje kritičko razmišljanje i što je najvažnije nije usidreno u afričkim kulturama i epistemologijama. Dakle, obrazovanje u Africi reprodukuje ontološki dislocirano biće sposobno samo za mimikriju.
Nedostatak naglaska na relevantnom obrazovanju za društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu i tehnološku transformaciju Afrike objašnjava reduktivnu interpretaciju dekolonizacije koja je izjednačava sa zastavom nezavisnosti i izlaskom kolonijalista. Postoji tendencija da se zamena kolonijalista sa crncima sličnog mentaliteta spoji sa slobodom i nezavisnošću. Svest o dekolonijalnosti u kojoj kolonijalizam opstaje kulturno, simbolički i institucionalno ne postoji. Afrički problemi tvrdoglavo traju jer afrička elita dobija potvrdu spolja. Afričke nacionalne države svoj legitimitet crpe i spolja, a ne iz mere u kojoj služe svom narodu kroz dobro upravljanje. Zapadne institucije učenja i učvršćivanja tuđinskih ideologija, kako ih propisuje Zapad, odobravaju ovoj eliti. Otuđenje je kulturno nasilno i štetno.
Projekat dekolonizacije je zastao nakon sticanja nezavisnosti kada su političke elite, iz sebičnih razloga, povlađivale stranim interesima na račun dobrobiti stanovništva. U Sahelu, na primer, takvi vladari i vlade su se sve više odvajali od naroda, postajali nelegitimni i na kraju su svrgnuti. Ovi državni udari su dočekani velikim oduševljenjem. U Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Gvineji, vojne hunte su izvršile revolucionarne promene, uključujući prekid veza sa Francuzima, kolonijalnom silom, čiji su kolonijalni instinkti jedva prikriveni. Vojni lideri su se povukli iz Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOVAS), koju su odbacili kao francuskog i zapadnog lakeja. U Senegalu su izbori održani 2024. godine doveli do mlade vlade koja se takođe protivi dugogodišnjem francuskom mešanju u zemlju i podregion. Odlučnost da se odvoji od kulturnog, ekonomskog, društvenog i političkog gušenja i izgradi lokalna ekonomija za boljitak ljudi je opipljiva u podregionima Sahela i Zapadne Afrike. Iako državni udari nisu panaceja za izazove koji pogađaju Afriku, oni pokazuju da demokratija, da bi bila relevantna, mora da odgovara težnjama i hitnim potrebama ljudi.
Dan Afrike je takođe o panafrikanizmu. Afrička elita lirično govori o panafrikanizmu, ali propagira neokolonijalizam kao agente imperijalizma. Ove elite moraju da žive ideale panafrikanizma – pre svega posvećenost unapređenju stvari Afrikanaca na kontinentu i u dijaspori. Ekonomska, politička i kulturna emancipacija je istinsko oslobođenje. Institucije globalnog upravljanja kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond (MMF) su manjkave, ali imaju veliku ulogu u afričkim ekonomijama, tako da je neoliberalizam pogoršao afričko siromaštvo, nejednakosti, nezaposlenost i nedostatak ulaganja u socijalnu zaštitu. Ekonomska isključenost je pokretač sukoba. U Keniji, na primer, vlada predsednika Vilijama Ruta odustala je od svog manifesta za siromašne na kojem je vodio kampanju za izbore. Prihvatio je šablon Breton Vudsa i uveo brojne kaznene poreze bez srazmernih javnih dobara, i deinvestirao je u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i socijalnu zaštitu uopšte. Ovi porezi i visoke tarife za struju podigli su troškove poslovanja. Rutove pristalice u siromašnoj i radničkoj klasi su teško pogođene.
Pod AU, afrički vladari su osmislili inicijative kao što je Novo partnerstvo za razvoj Afrike (NEPAD) pomoću kojih bi afričke zemlje mogle privući investicije ako zadrže dobro upravljanje. NEPAD je ugrađen u paternalizam i zanimljivo je da su njegove arhitekte propustile njegov okvir centar-periferija. Štaviše, NEPAD je izgrađen na prethodnim razvojnim inicijativama kao što su Plan akcije iz Lagosa (1980) i Ugovor iz Abudže (1991). Ove inicijative, međutim, nisu transformisale afričke ekonomije i živote ljudi jer su se zaglavile u neoliberalnom šablonu.
Kao međuvladino telo, AU se nesigurno oslanja na spoljno finansiranje koje stavlja sudbinu i bezbednost Afrike u ruke spoljnih aktera. Nije iznenađujuće, od genocida u Ruandi, slični užasi su se desili u sudanskom regionu Darfur i regionu Tigraj u Etiopiji (uzgred rečeno sedište AU), da spomenemo samo dva slučaja.
Trenutno, u Kamerunu besni građanski rat zbog razlika u kolonijalnom nasleđu, što ilustruje uništenje zaostalog kolonijalnog nasleđa. Za razliku od anglofonih i frankofonskih regiona, ovaj građanski rat je pokrenut kada je frankofona kamerunska elita insistirala na nametanju francuske kulture svojim sunarodnicima koji su institucionalno usvojili britansko nasleđe prilikom nezavisnosti. AU je umanjila značaj ovog sukoba, kao i međunarodna zajednica.
Sudan i istočna Demokratska Republika Kongo (DRC) su takođe poprišta nasilja. Kongo je nestabilan od 1990-ih i nastavlja sa krvoprolićem kojem se ne vidi kraj. Zapad i neki od suseda Konga, kao što su Ruanda i Uganda, umešani su u pljačku resursa i srodne zločine u jednoj od svetskih zemalja koje su izuzetno bogate mineralima. Godine diktature i nekažnjivosti u Sudanu pretvorile su se u građanski rat nakon svrgavanja Omara al-Bašira 2019. AU se obavezala da će ućutkati oružje u Africi do 2020. godine, ali realnost je da će ova težnja ostati samo san.
Afrika stvara alternativna partnerstva sa Kinom u trgovini, investicijama, kulturnoj razmeni i razmeni veština i znanja kako bi se suprotstavila zapadnoj hegemoniji. Ali bez Afrikanaca, posebno njihove elite, koji budu jasni u pogledu afričkih interesa, pomeranje ka Kini i drugim silama u nastajanju neće se mnogo promeniti u pogledu statusa i bogatstva Afrike.
Dan Afrike izaziva mnogo toga o čemu bi Afrika trebalo da razmišlja. Pitanja identiteta i liderstva, međutim, moraju biti rešena kao preduslov za emancipaciju. Osim ako Afrikanci ne budu ponosni na sebe, mimikrija će i dalje biti njihov podrazumevani pristup u multilateralnim odnosima na njihovu štetu. Ovo će dodatno potkopati afričku agenciju i potragu za istinskim oslobođenjem.
