Čini se da život zahteva bar malo nestabilnosti. Ovu činjenicu treba smatrati biološkom univerzalnošću, predlaže molekularni biolog Džon Tauer sa Univerziteta Južne Kalifornije.
Smatra se da su biološki zakoni retki i opisuju obrasce ili principe organizovanja koji su generalno sveprisutni. Iako mogu biti mekšavija od apsoluta matematike ili fizike, takva pravila u biologiji nam ipak pomažu da bolje razumemo složene procese koji upravljaju životom.
Čini se da se većina primera koje smo do sada pronašli bave očuvanjem materijala ili energije, a samim tim i tendencijom života ka stabilnosti.
Na primer, Alenovo pravilo, formulisano 1877, kaže da toplokrvne životinje u hladnijim oblastima zahtevaju čvršće udove sa manjom površinom da bi sačuvale telesnu toplotu, dok je u toplijim regionima suprotno. Ali kao i u svemu biološkom, postoje neki izuzeci: uključujući kratkonoge pse koji se nalaze u Centralnoj i Južnoj Americi, i običnu žabu.
Još jedan primer bioloških ‘pravila’ leži u ponavljanju struktura koje se povinuju matematičkim zakonima moći kako se povećavaju u veličini, kao što je spirala školjke nautilusa koja se stalno širi. One su široko rasprostranjene u mnogim biološkim sistemima i opet su strategije za koje se veruje da čuvaju upotrebu energije i materijala. Način na koji pčele prave heksagonalno saće je još jedan pametan primer.
„Smatra se da su samoslične strukture, uključujući logaritamske spirale, najekonomičniji način da se poveća veličina strukture, bez promene oblika ili uništavanja postojeće strukture“, objašnjava Tauer.
Njegov koncept, nazvan ‘selektivno povoljna nestabilnost’, međutim, dovodi u pitanje ovu tendenciju ka očuvanju resursa u biološkim sistemima.
Tvrdi se da je barem neka nestabilnost fundamentalna biološka neophodnost, uprkos takvoj nestabilnosti koja dovodi do gubitka resursa. To je zato što ima drugih stvari koje treba dobiti.
„Selektivno povoljna nestabilnost povećava složenost sistema, a ova povećana složenost ima potencijalne koristi“, piše Tover. Ove prednosti uključuju moć promene i stoga prilagođavanja, koja se javlja na svim biološkim nivoima od molekularnog do populacije.
„Čak i najjednostavnije ćelije sadrže proteaze i nukleaze i redovno razgrađuju i zamenjuju svoje proteine i RNK, što ukazuje da je selektivno povoljna nestabilnost od suštinskog značaja za život“, kaže Tauer.
Zahtev za nestabilnošću neizbežno dovodi do gubitka energije i resursa i akumulacije genetskih mutacija koje mogu biti ili štetne ili benigne. Ovako završavamo sa biološkim starenjem, spekuliše Tauer.
Ipak, bez nestabilnosti i njenih loših strana, život ne bi mogao da se prilagodi i cveta kroz promenu vremena i prostora.
Dakle, svi smo uhvaćeni u kontradiktornom potezu konopca između potrebe za stabilnošću i nestabilnosti, praveći kompromise na bilo koji način.
„Nauka je u poslednje vreme fascinirana konceptima kao što su teorija haosa, kritičnost, Tjuringovi obrasci i „ćelijska svest“, kaže Tauer.
„Istraživanja na terenu sugerišu da selektivno povoljna nestabilnost igra važnu ulogu u proizvodnji svakog od ovih fenomena.“
