Autori velike studije o kritično ugroženom arapskom leopardu kažu da puštanje životinja u zatočeništvu pažljivo odabranih prema njihovim genima može značajno doprineti uspešnom oporavku sve manje divlje populacije i sprečiti mogućnost izumiranja.
Međunarodna saradnja koju vode naučnici sa Durrell instituta za konzervaciju i ekologiju (DICE) na Univerzitetu u Kentu, Univerzitetu Istočne Anglije (UEA), Univerzitetskom koledžu u Londonu (UCL), Univerzitetu Notingem-Trent (NTU) i Divan of Roial Sud u Omanu je istražio udaljeni planinski lanac Dofar u južnom Omanu kako bi utvrdio koliko je poslednjih velikih mačaka u Arabiji preživelo.
Postavljanjem kamernih zamki za identifikaciju pojedinačnih leoparda i izvođenjem DNK analize divljeg leoparda zajedno sa uzorcima populacije u zatočeništvu, tim procenjuje da bi u Omanu mogao ostati samo 51 divlji leopard, raspoređen među tri izolovane, genetski osiromašene, ali različite subpopulacije.
Uprkos otkrivanju izuzetno niskog nivoa genetičke raznovrsnosti u populaciji divljih leoparda u Omanu, tim je otkrio viši nivo genetičke raznovrsnosti kod leoparda u zatočeništvu širom regiona, posebno među nekoliko pojedinaca poreklom iz susednog Jemena koji su pomogli da se pronađe današnja populacija koja se uzgaja u zatočeništvu. Ovaj važan genetski resurs ima potencijal da igra važnu ulogu u uspešnom oporavku arapskog leoparda.
Istraživanje tima pokazalo je da se sve manja regionalna divlja populacija najefikasnije može oporaviti kroz „genetsko spasavanje“, naime, uvođenje potomaka leoparda uzgojenih u zatočeništvu — koji nose najveću količinu genetske raznolikosti — u divlju populaciju. Međutim, predviđanja istraživača ukazuju na to da bi se genetskim spasavanjem uspostavila najizdržljivija populacija kroz ponovno uvođenje leoparda, dobrobit koju novi geni mogu doneti mora biti pažljivo procenjena, posebno zato što su leopardi u zatočeništvu možda već ukrštani.
Studija, objavljena u časopisu Evolucione aplikacije, koristila je genetičku analizu očuvanja u DICE-u, najsavremenije kompjuterske simulacije razvijene u UEA i opsežan terenski rad u Omanu kako bi se pomno ispitala DNK arapskog leoparda i procenio rizik od budućeg izumiranja, kao i predviđanje načina genetskog spasavanja može da obezbedi održivost leoparda. Autori kažu da bi njihova otkrića mogla pomoći drugim ugroženim vrstama.
Profesor Džim Grumbridž, koji je vodio istraživanje u Kentovom DICE-u, objasnio je kako je sprovedena genetska analiza: „U saradnji sa Divanom Kraljevskog suda u Omanu, istražili smo i sakupili leopardove mrlje iz celog planinskog lanca Dofar i izvukli DNK iz koje smo analizirali korišćenjem mikrosatelitskih DNK markera da bismo kvantifikovali genetičku raznovrsnost, mogli smo da odredimo broj jedinki leoparda koji su ostali u divljini u zarobljeništvu.“
Dr Hadi Al Hikmani, rukovodilac za očuvanje arapskog leoparda u Kraljevskoj komisiji za AlUlu u Saudijskoj Arabiji, opisao je motivaciju za ovu studiju: „Arapski leopard je jedan od najređih mesoždera na svetu i izuzetno je neuhvatljiv. Jedini način da se nadgledaju ovi leopardi u divljini je postavljanje zamki za kamere visoko preko planinskih venaca u kojima žive leopardi i prikupljanje mrlja koje ostavljaju za sobom na planinskim prevojima, za analizu DNK.“
Thomas Birlei, Ph.D. Istraživač u UEA koji je izvršio kompjuterske simulacije za genetsko spasavanje, rekao je: „Koristeći genetske informacije iz divljih i zatočenih populacija, mogli smo da predvidimo najbolji plan za genetsko spasavanje kako bismo osigurali dugoročnu održivost ove kritično ugrožene velike mačke .“
Profesor Cock van Oosterhout, sa Škole za nauku o životnoj sredini u UEA, dodao je: „Problem je u tome što su svi pojedinci na neki način povezani jedni s drugima. Oni su potomci nekoliko predaka koji su uspeli da prežive veliki pad stanovništva. postaje praktično nemoguće zaustaviti inbreeding, a to izlaže ‘loše’ mutacije, ono što nazivamo genetskim opterećenjem, zauzvrat, to može povećati stopu smrtnosti, uzrokujući dalji kolaps populacije.
„Genetski teret predstavlja ozbiljnu pretnju, ali se može ublažiti genetskim spasavanjem, a naša studija je predvidela najbolji način da se to uradi. Divljoj populaciji je potrebno ‘genetski spas’ od genetski raznovrsnijih leoparda koji se uzgajaju u zatočeništvu. Ovi leopardi su genetski raznovrsniji, i oni mogu pomoći da se smanji nivo inbreedinga i genetskog opterećenja, međutim, postoji rizik da bismo mogli da uvedemo druge loše mutacije iz populacije u zatočeništvu u divljinu, tako da će nam trebati pažljiva ravnoteža.
