Prema novoj studiji, dramatičan pad smrtnosti u detinjstvu tokom 20. veka dodao je punu godinu života žena.
„Slika koju sam gradio u svom umu bila je razmišljanje o tome kako je izgledala populacija majki u SAD 1900. godine“, rekao je Metju Zipl, Klarman postdoktorski saradnik iz neurobiologije i ponašanja na Koledžu umetnosti i nauka i autor knjige „ Smanjenje smrtnosti u detinjstvu produžava živote majki“, koja je objavljena 9. maja u časopisu Naučni izveštaji.
„To je bila populacija koju su činile dve grupe približno jednake veličine: jedna su bile majke koje su izgubile decu, a jedna majke koje nisu“, rekao je Zipl. „Ako to uporedimo sa današnjim, kada je gubitak dece mnogo ređi, skoro sve one žene koje su izgubile decu prebačene su u kategoriju neožalošćenih.“
Nekoliko studija otkriva da je veća vjerovatnoća da će majke umrijeti u godinama nakon smrti djeteta, rekao je Zipple. Ovaj efekat se ne pojavljuje kod očeva.
Koristeći matematičko modeliranje zasnovano na podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), on je izračunao kako odsustvo žalosti utiče na životni vek današnjih majki u Sjedinjenim Državama. On procenjuje da smanjenje ožalošćenosti majki dodaje, u proseku, godinu dana života žena.
Kao student doktorskih studija koji istražuje fitnes veze između majki i potomstva, Zipple je pronašao obrazac smrti majke nakon smrti potomaka kod neljudskih primata. Kod životinja, efekat se pripisuje tome što su majke bile u lošem stanju i manje sposobne da brinu o svom potomstvu.
Ali kod ljudi, isti sled događaja – smrt potomaka praćena majčinom smrću – različito je tumačen u literaturi od studija sa fokusom na čoveka. Umesto toga, epidemiolozi i istraživači javnog zdravlja zaključuju da fizičke i psihološke cene traume gubitka deteta čine da majke umru više.
U radu Zipple citira nekoliko studija koje uzročno povezuju smrt dece sa povećanim rizikom od smrti majke. Najsveobuhvatnija je studija o majkama na Islandu tokom perioda od 200 godina, koja obuhvata niz pristupa zdravstvenoj zaštiti i industrijalizacije. On kontroliše genetiku upoređivanjem braće i sestara i pokazuje da ožalošćeni očevi nemaju veće šanse da umru u godinama nakon smrti deteta od onih koji nisu ožalošćeni.
Druga studija u Švedskoj pokazuje da su majke u većem riziku od smrti na i oko godišnjice smrti svog deteta nego u drugim vremenima. Uobičajeni uzroci smrti ožalošćenih majki, prema različitim studijama, uključuju srčani udar i samoubistvo.
„Postoji ogroman vrhunac rizika od smrtnosti odmah u nedelji oko godišnjice“, rekao je Zipl. „Teško je doći do drugačijeg zaključka nego što je to uzrok, sećajući se ovog iskustva.
Očekivani životni vek žena nakon 15. godine povećao se za oko 16 godina između 1900. i 2000. godine, otkrio je Zipl iz podataka CDC-a koje je koristio u studiji. Njegov proračun pripisuje jednu godinu, ili oko 6% ovog povećanja, dramatičnom padu smrtnosti dece tokom 20. veka.
„Jedna od najstrašnijih stvari koje se mogu zamisliti je gubitak deteta. I uspeli smo da smanjimo učestalost toga u našem društvu za više od 95%. To je neverovatno. To je nešto za slavlje“, rekao je Zipl.
„Lako je izgubiti iz vida napredak koji se dešava tokom jednog veka, jer je daleko izvan životnog veka bilo kog pojedinca. Ali ovo produženje ukupnog životnog veka u poslednjih 100 godina je dovelo do toga da ljudska populacija i iskustvo budu mnogo bolji nego ikada bili i ranije.“
Studija takođe pomaže u postavljanju prioriteta za poboljšanje budućnosti, rekao je Zipl. U mnogim zemljama, danas su stope smrtnosti dece slične onima u SAD 1900. Ulaganje u smanjenje smrtnosti dece svuda pomaže ne samo deci, već i čitavim zajednicama.
„Dete je srž zajednice“, rekao je Zipl. „Zaštita dece od smrtnosti ima razgranate pozitivne uticaje koji počinju od majki, ali se verovatno tu ne zaustavljaju.
