Žrtve koje su preživjele silovanje i seksualni napad smatraju da prava i interesi počinitelja nadmašuju njihova pri izricanju kazne, pokazalo je novo istraživanje koje je vodio Škotski centar za istraživanje kriminala i pravde (SCCJR).
Studija je uključivala intervjuisanje 14 preživelih žrtava o njihovom iskustvu izricanja kazne, kao io njihovim stavovima o pitanjima kao što su ozbiljnost, rizik, šteta i otežavajući ili olakšavajući faktori u izricanju kazne.
Izveštaj, „Gledišta žrtava i preživelih i iskustva izricanja kazne za silovanje i druge seksualne delikte,“ naručio je i objavio Škotski savet za kaznu.
Većina intervjuisanih za studiju izjavila je da osećaju da su zatvorske kazne njihovih počinilaca preblage i izrazili su razočaranje što su kazne smanjene zbog priznanja krivice ili zbog starosti počinioca. Zaštita njihove bezbednosti i sprečavanje počinioca da ponovi krivično delo protiv drugih smatralo se primarnom svrhom izricanja kazne u slučajevima seksualnih delikata.
Koautor izveštaja dr Una Bruks-Hej rekla je: „Otkrili smo da su žrtve koje su preživele imale snažnu želju da se prema njima postupa pošteno, dostojanstveno i da im se da glas u krivičnom pravosudnom procesu. Međutim, realnost je da im je ostavljeno više pitanja nego odgovora i osećaj kao da počinilac ima više prava od njih.
„Rekli su nam da su imali malo znanja, pristupa informacijama ili podrške pre, tokom i posle izricanja kazne i često su opisali poteškoće u razumevanju izrečene kazne bez mogućnosti postavljanja pitanja.
Jedna učesnica, Olivija (nije njeno pravo ime) je rekla: „Radila sam koliko sam mogla da budem, kao, znate, koliko dobijate za silovanje, a zapravo ne postoji nikakva struktura onoga što ljudi dobijaju“.
Druga sagovornica, Keri (nije njeno pravo ime) je rekla: „Dakle, napustili smo kaznu sa mnogo, mnogo pitanja […] izašli smo govoreći, pa šta ta rečenica znači, kao, nije objašnjeno na sudu …“
Dr Bruks-Hej je rekao: „Iz prethodnih studija znamo da žrtve-preživele osećaju otuđenost u procesu krivičnog pravosuđa i delom zato što ih sistem tretira kao svedoke. To znači da fokus teži da bude na njihovom učešću tokom krivičnog gonjenja, ali kada se suđenje završi, mogu se osećati suvišnim u postupku uprkos ogromnom emotivnom i praktičnom ulaganju u slučaj.“
„Ironično, uprkos tome što su u procesu krivičnog pravosuđa napredovali od većine, žrtve-preživele koje dođu do kazne verovatno se suočavaju sa povećanom marginalizacijom jer im nedostaju podrška, informacije i mogućnosti da se njihov glas čuje.
Istraživački tim—Una Brooks-Hai, Michele Burman i Jenn Glinski—takođe je čuo izjave ispitanika da nisu u mogućnosti da prisustvuju ročištima za izricanje kazne zbog previsokih putnih troškova, nekima nije data mogućnost da virtuelno prisustvuju saslušanjima, a drugi su potpuno propustili ročišta zbog nesporazum. Neki koji su prisustvovali raspravi o izricanju kazne opisali su da se osećaju nepripremljeno i nezaštićeno.
Kao rezultat toga, sveobuhvatna preporuka učesnika bila je da se poboljša komunikacija usredsređena na žrtve i preživele i da se podrži nakon suđenja i izricanja kazne.
Izveštaj navodi ukupno 21 preporuku, uključujući ponudu emocionalne i praktične podrške, da izjave žrtve (uticaj) treba da se pročitaju na saslušanju o izricanju kazne ako to žele preživele žrtve, a naredbe o zabrani uznemiravanja treba da se smatraju neizvršenim kako bi se obezbedila sigurnost žrtve-preživele, a pisma u kojima se saopštavaju odluke moraju biti napisana na čistom engleskom jeziku, kao i ponuda za sastanak radi usmenog objašnjenja i informacija o izrečenoj kazni.
