Najveći dinosaurusi, pterosaurusi i sisari mogu izgledati impresivno, ali ovi divovi su u velikoj meri brojniji od mikroskopskih bakterija i jednoćelijskih algi i gljiva. Mali organizmi su takođe drevni i neverovatno otporni.
Prvi dokazi o jednoćelijskim organizmima datiraju od pre oko 3,8 milijardi godina, ubrzo nakon što se novoformirana Zemlja dovoljno ohladila da bi se pojavio organski život. Višećelijske životinje su evoluirale pre manje od milijardu godina, a veće i složenije životinje pojavile su se pre nešto više od pola milijarde godina.
Tokom većeg dela istorije Zemlje, planetom su dominirali organizmi ne veći od prečnika jedne ljudske dlake.
Velikim životinjama obično treba duže da rastu i dostignu zrelost, pa se sporije razmnožavaju. Dok miševi imaju kratko vreme generacije (koliko je potrebno novorođenčetu da odraste i rodi) od oko 12 nedelja, slonovima je potrebno bliže 25 godina.
Velike vrste imaju tendenciju da evoluiraju sporije i mogu biti manje sposobne da se nose sa dugoročnim promenama u fizičkom i biološkom okruženju. Veći organizmi takođe imaju tendenciju da se pogoršavaju u događajima masovnog izumiranja.
Ništa veće od domaće mačke nije preživelo udar asteroida koji je zbrisao dinosauruse pre 66 miliona godina.
Biti veoma veliki zahteva mnogo više specijalizacije i sporiju reprodukciju, a i jedno i drugo smanjuje šanse za preživljavanje ekoloških preokreta. Na primer, većim kičmenjacima su potrebne nesrazmerno deblje kosti i veći mišići. Rajka veličine slona brzo bi slomila noge ako bi pokušala da hoda.
Stoga nije iznenađujuće da mnoge grupe životinja izgledaju kao da potiču od relativno malih veličina, a najraniji predstavnici grananja su obično prilično sićušni.
Sestrinske grupe krilatih insekata uključuju male repove (uglavnom manje od 6 mm), dok su mikroskopski tardigradi ili „vodeni medvedi“ sestrinska grupa zglavkara (koje uključuju paukove i rakove) i baršunastih crva.
Najraniji sisari i neki od najranijih dinosaurusa (kao što je Eoraptor dužine manje od dva metra) takođe su bili relativno mali u poređenju sa njihovim kasnijim, često gigantskim rođacima.
Mnogo je prednosti da budete veći. Veća veličina može olakšati izbegavanje predatora (slonovi i kitovi imaju malo neprijatelja osim ljudi), lov na plen, nadmetanje rivala i izdržavanje privremenih poteškoća.
Veći organizmi takođe imaju tendenciju da budu bolji u očuvanju toplote (zbog njihove relativno manje površine) i većeg potencijala za inteligenciju.
Ali naučnici veruju da postoji gornja granica veličine ćelije. Mehanika ćelijske deobe se kvari na veoma male i veoma velike veličine. Sva živa bića se takođe moraju boriti sa univerzalnim fizičkim ograničenjem koje je primetio Galileo Galilej. Veće ćelije imaju tendenciju da imaju manju površinu po jedinici zapremine.
To znači da prirodno kretanje (difuzija) molekula gasova, hranljivih materija i otpada u ćeliju i van nje nije dovoljno da stvari rade bez transportnog sistema. Ovi molekuli takođe moraju dalje da putuju u većim ćelijama.
Dakle, izgradnja većeg organizma uključuje dve stvari. Prvo, grupisanje puno ćelija kako bi mogle da rade zajedno. Drugo, stvaranje različitih ćelija specijalizovanih za različite poslove – uključujući strukturnu podršku, varenje hrane i kretanje stvari kao što su kiseonik i CO₂.
Alternativa je da postane ravna ili u obliku niti (poput crva iz konjske dlake) ili tanka i ravna (kao što su pljosnati crvi). Ovim životinjama nije potreban unutrašnji transportni sistem jer nijedna njihova ćelija (ili njihov sadržaj) nije daleko od okolnog vazduha ili vode.
Paleontolog Edvard Koup (1840-1897) je predložio da pojedinci unutar svih loza imaju tendenciju povećanja veličine tokom evolucionog vremena. Iako je to tačno u statističkom smislu, postoji mnogo izuzetaka, a događaji masovnog izumiranja često vraćaju stvari na manji kraj spektra.
Nacrtajte distribuciju veličine za skoro svaku veću grupu životinja i videćete upadljivo pozitivnu iskrivljenost: većina vrsta je mnogo bliža najmanjoj veličini od najveće veličine u okviru svoje roditeljske grupe, a postoji relativno malo velikih vrsta.
Na primer, postoji više vrsta insekata (oko 5 miliona) nego sve druge grupe životinja zajedno, što ih čini verovatno najuspešnijom životinjskom grupom na Zemlji.
Većina insekata su bube, sa srednjom dužinom tela od oko 6 mm. Divovi kao što su Herkules (dužine 17 cm) i slonovi (dužine 13 cm) su izuzetno retki.
Mala veličina omogućava životinjama da žive u većoj raznolikosti niša i da finije podele resurse, pakovanje više vrsta i pojedinaca u isti prostor staništa. Insekti su majstori ove strategije.
Uprkos tendenciji organizama da evoluiraju do većih veličina, najjednostavniji i najmanji organizmi i dalje imaju mnogo neverovatnih sposobnosti koje nedostaju većim organizmima.
Mnogi od ovih sitnih „ekstremofila“ mogu da prežive okruženja koja zbrišu većinu drugih oblika života.
Neke arheje (jednoćelijski organizmi bez jezgra) mogu da izdrže temperature preko 200°C oko dubokomorskih otvora, dok druge vrste mogu da uspevaju u vodama visoke koncentracije soli, kiselina i alkalija.
Slično, male životinje tardigrade mogu da izdrže temperature između 150°C i -200°C, vakuum svemira, isušivanje decenijama i doze radijacije 1000 puta veće od onih koje su potrebne da se ubije čovek.
Postoje čak i sićušni crvi nematoda koji mogu da žive ispod dve milje čvrste stene.
Neki naučnici smatraju da bi mikrobi mogli da prežive međuplanetarna putovanja unutar meteorita. Naučnici takođe misle da bi svaki život koji pronađemo negde drugde u Sunčevom sistemu mogao imati zajedničko poreklo sa životom na Zemlji – počevši od malog.
