Ogromna većina ljudi ima stalni razgovor sa samim sobom, unutrašnjim glasom, koji igra važnu ulogu u njihovom svakodnevnom životu. Ali između 5% i 10% populacije nema isto iskustvo unutrašnjeg glasa i teže im je da obavljaju određene zadatke verbalnog pamćenja, pokazuje novo istraživanje.
Ranije se uobičajeno pretpostavljalo da posedovanje unutrašnjeg glasa mora biti ljudska univerzalnost. Ali poslednjih godina, istraživači su postali svesni da ne dele svi ljudi ovo iskustvo.
Prema postdoktoratu i lingvisti Johane Nedergard sa Univerziteta u Kopenhagenu, ljudi opisuju stanje života bez unutrašnjeg glasa kao dugotrajno i teško jer moraju da utroše vreme i trud prevodeći svoje misli u reči:
„Neki kažu da razmišljaju u slikama, a onda slike prevode u reči kada nešto treba da kažu. Drugi opisuju svoj mozak kao kompjuter koji dobro funkcioniše koji samo ne obrađuje misli verbalno, a da je veza sa zvučnikom i mikrofonom drugačija. od drugih ljudi, oni koji kažu da se nešto verbalno dešava u njihovim glavama obično će to opisati kao reči bez zvuka.
Johanne Nedergard i njen kolega Gari Lupian sa Univerziteta Visconsin-Madison su prvi istraživači na svijetu koji su istražili da li nedostatak unutrašnjeg glasa, ili anendofazija, kako su oni sami skovali stanje, ima bilo kakve posljedice na to kako ovi ljudi rješavaju probleme, na primer kako obavljaju zadatke verbalnog pamćenja.
Ljudi koji su izjavili da su ili imali visok stepen unutrašnjeg glasa ili vrlo malo unutrašnjeg glasa u svakodnevnom životu bili su podvrgnuti jednom eksperimentu koji je imao za cilj da utvrdi da li postoji razlika u njihovoj sposobnosti da pamte uneti jezik i jednom u njihovoj sposobnosti da pronađu rimu reči. Prvi eksperiment je uključivao učesnike da pamte reči po redosledu — reči koje su bile slične, bilo fonetski ili po pravopisu, na primer, „kupio“, „uhvaćen“, „zategnut“ i „bradavica“.
„To je zadatak koji će svima biti težak, ali naša hipoteza je bila da bi mogao biti još teži da nemate unutrašnji glas, jer morate u sebi da ponavljate reči da biste ih zapamtili. Johanne Nedergard objašnjava.
„I ispostavilo se da je ova hipoteza tačna: učesnici bez unutrašnjeg glasa su bili znatno lošiji u pamćenju reči.
„Isto se odnosilo i na zadatak u kojem su učesnici morali da utvrde da li par slika sadrži reči koje se rimuju, na primer, slike čarape i sata. I ovde je od presudne važnosti da se reči mogu ponoviti po redu. da uporedi njihove glasove i tako utvrdi da li se rimuju“.
U dva druga eksperimenta, u kojima su Johanne Nedergard i Gari Lupian testirali ulogu unutrašnjeg glasa u brzom prebacivanju između različitih zadataka i razlikovanju figura koje su veoma slične, nisu pronašli nikakve razlike između ove dve grupe. Uprkos činjenici da prethodne studije ukazuju da jezik i unutrašnji glas igraju ulogu u ovim vrstama eksperimenata.
„Možda su ljudi koji nemaju unutrašnji glas upravo naučili da koriste druge strategije. Na primer, neki su rekli da su tapkali kažiprstom kada su obavljali jednu vrstu zadatka, a srednjim prstom kada je bila druga vrsta zadatka“, kaže Johanne Nedergard.
Rezultati studije dvojice istraživača upravo su objavljeni u članku „Nemaju svi unutrašnji glas: Bihejvioralne posledice anendofazije“ u časopisu Psihološka nauka.
Prema Johanne Nedergard, razlike u verbalnom pamćenju koje su identifikovali u svojim eksperimentima neće biti primećene u običnim svakodnevnim razgovorima. I pitanje je, da li posedovanje unutrašnjeg glasa ima bilo kakav praktični ili bihevioralni značaj?
„Kratak odgovor je da jednostavno ne znamo jer smo tek počeli da to proučavamo. Ali postoji jedno polje u kojem sumnjamo da unutrašnji glas igra ulogu, a to je terapija; u široko korišćenom kognitivnom ponašanju terapija, na primer, treba da identifikujete i promenite štetne misaone obrasce, a posedovanje unutrašnjeg glasa može biti veoma važno u takvom procesu.
„Međutim, još uvek je neizvesno da li su razlike u iskustvu unutrašnjeg glasa povezane sa načinom na koji ljudi reaguju na različite vrste terapije“, kaže Johane Nedergard, koja bi želela da nastavi svoje istraživanje kako bi saznala da li su druga jezička područja pogođena ako nemaš unutrašnji glas.
„Eksperimenti u kojima smo otkrili razlike između grupa odnosili su se na zvuk i mogućnost da sami čuju reči. Želeo bih da proučim da li je to zato što jednostavno ne doživljavaju zvučni aspekt jezika, ili ne misle uopšte u lingvističkom formatu kao većina drugih ljudi“, zaključuje ona.
