Kognitivne pristrasnosti su među najvažnijim faktorima koji sprečavaju ljude da promene mišljenje. Oni koji poriču klimatske promene i klimatski aktivisti često imaju tendenciju da prihvate samo informacije koje potvrđuju njihovo mišljenje o tom pitanju. Međutim, na dinamiku mišljenja utiče i faktor koji istraživači nazivaju „šum dvosmislenosti“. Za razliku od pristrasnosti, šum dvosmislenosti je promenljiv, zavisi od mnogih nasumičnih faktora i dovodi do nekonzistentnog prosuđivanja.
Da li je moguće da društvo koje u početku karakterišu heterogeni pogledi na klimatske promene da postigne konsenzus uprkos predrasudama i uzimajući u obzir „buku“? Tim predvođen profesorom Agostinom Merikom, šefom radne grupe Sistemska ekologija u ZMT-u, istražio je ovo pitanje u studiji objavljenoj u časopisu Royal Society Open Science.
„Naš model je zasnovan na realističnim pretpostavkama o tome kako ljudi menjaju mišljenja i uključuje kognitivne procese koji utiču na dinamiku mišljenja u društvu“, kaže Meriko. Model je napajan podacima iz anketa sprovedenih u SAD.
Ovi podaci pokazuju prisustvo šest grupa mišljenja u SAD u vezi sa klimatskim promenama: Uzbunjenih, Zabrinutih, Opreznih, Neangažovanih, Sumnjičavih i Odbacivih. Koristeći ove podatke kao početne uslove za model, simulacije su pokazale da dok agenti u virtuelnom društvu međusobno komuniciraju i razmenjuju mišljenja, može se pojaviti jedno zajedničko mišljenje, stanovišta mogu postati polarizovanija ili se mišljenja mogu učvrstiti u neslaganje.
Rezultati modela sugerišu da se pro-ekološki konsenzus može postići samo ako komunikaciju između agenata karakteriše određeni stepen neizvesnosti, odnosno „šum dvosmislenosti“.
„Jasne i nedvosmislene poruke poput „Nuklearna energija? Ne, hvala!“ imaju tendenciju da spreče formiranje konsenzusa Donekle dvosmislena komunikacija koja ostavlja prostor za tumačenje može umesto toga omogućiti ljudima da postignu konsenzus uprkos njihovim početnim razlikama u mišljenjima“, kaže Peter Steiglechner, prvi autor rada i doktorant na Univerzitetu Constructor.
Naučnici tvrde da za borbu protiv klimatskih promena nije dovoljno poboljšati klimatska predviđanja ili širiti naučne činjenice u javnosti jer činjenice ne menjaju nužno umove ljudi.
„Takođe moramo da razumemo kognitivne mehanizme koji omogućavaju sve podeljenijem i polarizovanijem društvu da postigne konsenzus o pitanjima poput klimatskih promena“, ističe Meriko.
„Vremenski okvir za delovanje protiv klimatskih promena se brzo zatvara, što pre postignemo konsenzus o klimatskim pitanjima, veće su šanse za razvoj efikasnih politika protiv klimatske krize koja se preti. Pored tradicionalnih pristupa društvenih nauka, matematičko modeliranje je suštinski alat za ubrzavanje napretka u rešavanju ovih problema.“
