Radnička prava su među najmanje zaštićenim ljudskim pravima na svetu, prema novom istraživanju fakulteta Univerziteta Binghamton, Državnog univerziteta Njujorka.
Nalazi su deo novog izveštaja koji je objavio CIRIGHTS Data Project, najveći skup podataka o ljudskim pravima na svetu. Od 1981. godine, projekat je rangirao zemlje širom sveta po pitanju poštovanja ljudskih prava, obezbeđujući godišnju „kartu izveštaja“ o 25 međunarodno priznatih ljudskih prava. Projekat zajedno vodi profesor političkih nauka Univerziteta Binghamton David Cingranelli.
Prema poslednjem izveštaju projekta, objavljenom u Human Rights Quarterli, pet zemalja sa najboljim ukupnim rezultatom bile su Kanada, Švedska, Novi Zeland, Norveška i Portugal. Pet zemalja sa najnižim ukupnim rezultatima bili su Iran, Sirija, Severna Koreja, Kina i Irak.
Radnička prava, uključujući pravo na osnivanje sindikata i pravo na kolektivno pregovaranje — spadaju među najmanje zaštićena ljudska prava. Radnička prava su „uvek u određenoj meri narušena“, napisali su istraživači.
„Prethodna istraživanja pokazuju da je malo verovatno da vlade štite prava na adekvatnu minimalnu platu, zdravlje i bezbednost na radu ili razumna ograničenja radnog vremena (uključujući dobrovoljni prekovremeni rad) osim ako ne dozvole radnicima da osnivaju nezavisne sindikate i da kolektivno pregovaraju, “, rekao je Cingraneli. „Drugim rečima, pravo na sindikalno udruživanje, pregovaranje i štrajk su pristupna prava. Ako su zaštićena, verovatno će biti zaštićena i sva druga radnička prava. Ali globalno gledano, prava ulaza su u opadanju.“
Cignareli je rekao da, dok demokratske i bogate zemlje štite radnička prava više od drugih, ekonomska nejednakost je porasla skoro svuda.
„Ekonomska globalizacija je povećala konkurenciju među nacijama, što je dovelo do toga da vlade favorizuju korporacije u odnosu na radnike u sukobima između njih dvoje“, rekao je Cignareli.
U najmanje ekonomski razvijenim zemljama, velike poljoprivredne, rudarske i naftne kompanije imaju svoj put sa radnicima, rekao je Cignareli. To se takođe dogodilo u ranoj fazi industrijalizacije u Sjedinjenim Državama.
„Važno je zapamtiti da kompanije i radnici obično zauzimaju suprotstavljene pozicije o tome koliko pažnje korporativni lideri treba da posvete onome što radnici žele u vezi sa uslovima i odredbama njihovog rada“, rekao je on. „Korporativni lideri obično više vole da većinu profita od svojih aktivnosti podele akcionarima, a ne radnicima.
Strogi propisi o radu u jednoj zemlji mogu dovesti do toga da kompanije promene lokaciju. Cignareli je napomenuo da je uloga vlade da osigura da radnici imaju poštenu šansu da se njihova zabrinutost čuje.
„Bez vladinih politika koje štite radnike, kompanije mogu da rade šta god žele da spreče sindikate“, rekao je Cignareli.
