Platon Atinski (429–347 pne) možda je jedan od najpoznatijih filozofa svih vremena. On je bio mislilac koji je osmislio „teoriju oblika“ i osnovao prvu akademsku instituciju. Ipak, malo znamo o njegovom životu, na primer kako je umro, ili čak gde bi mogao biti sahranjen.
Ali spektakularno novo istraživanje papirusa iz Herkulaneuma koje je sproveo projekat grčkih filozofskih škola u Italiji dalo je nove odgovore na ta pitanja.
Karbonizovani papirusni svici, otkriveni u 18. veku u rimskoj vili koja se nalazi blizu Herkulaneuma (između Napulja i Pompeja) i poznati kao Villa dei Papiri, sadrže toliko znanja koja tek treba da otkrijemo.
Izgleda da je vlasnik biblioteke imao veliko interesovanje za grčku filozofiju, posebno za Epikurovu, i sakupio je značajnu biblioteku svitaka papirusa. Ali čitanje 1800 svitaka pokazalo se prilično izazovnim. Dok je njihova karbonizacija nakon erupcije Vezuva 79. godine naše ere sačuvala svitke, oni su veoma lomljivi i veoma problematični za odmotavanje.
Među ovim svicima je i knjiga epikurejskog filozofa Filodima iz Gadare (1. vek pre nove ere) o istoriji grčke filozofije, sa naslovom Raspored filozofa.
Tokom poslednja dva veka objavljena su razna izdanja Aranžmana filozofa, iako su veliki delovi tekstova ostali nečitki. Ali zahvaljujući hiperspektralnom zamišljanju postalo je moguće razlikovati crno mastilo i tamnu površinu karbonizovanog papirusa. Sada možemo da čitamo otprilike 30% više nego što smo ranije mogli.
Ovaj novodostupni deo istorije Platonove škole, Akademije, uključuje informacije o lokaciji Platonove grobnice i njegovoj smrti oko 348. pre nove ere.
Iz drugih izvora smo već saznali da je Platon sahranjen negde na teritoriji Akademije, polujavnog parka izvan gradskih zidina drevne Atine koju je Platon kupio i gde je imao svoju školu. Iz novog izdanja papirusa izgleda da je Platon „sahranjen u vrtu kod mišeona”. Ova bašta je bila privatniji deo Akademije, dok se mišjon odnosi na svetilište muza, boginja muzike i harmonije, koje je podigao sam Platon.
Međutim, pre nego što ljudi požure da kopaju Platonov grob, treba upozoriti. Kako sa akademskom iskrenošću priznaje urednik teksta, italijanski klasičar Kilijan Flajšer, njegovo čitanje ključne grčke reči etaphe („bio je sahranjen“) nikako nije sigurno.
Bilo kako bilo, lokacija u blizini miševa bi bila sasvim prikladna, jer muzika igra važnu ulogu u Platonovoj filozofiji. U svom velikom delu Republika, Platon insistira na mestu muzike u obrazovanju mladih.
Slušanje prave vrste muzike, a posebno pravih ritmova, imalo bi blagotvoran uticaj na dušu, smatra on. U svom završnom delu, Zakoni, Platon koristi izraz „mousikos aner“, bukvalno „čovek od muza“, da se odnosi na čoveka koji poseduje elitno obrazovanje, kakvo je promovisala Akademija.
Platonova naklonost prema muzama baca svetlo na Filodemovu priču o Platonovoj smrti, još jedan deo papirusa koji sada možemo mnogo bolje da čitamo.
Prema Filodemu, na kraju Platonovog života dobio je groznicu i pao u delirijus. Kada je jedna Tračanka, koja je svirala flautu — možda da bi ga utešila — pogrešila u ritmu, Platon se pojavio kao da se osvestio i požalio se da devojka, zbog svog varvarskog (pod kojim je verovatno mislio na negrčko) poreklo, nije u stanju da da bi to bilo ispravno.
Ova razmena je bila na veliko zadovoljstvo Platonovog saputnika, koji je iz ovog kratkog oživljavanja zaključio da Platonovo stanje ipak nije toliko kritično. Uprkos tome, ubrzo je umro.
Ovo nije jedina priča koju imamo o Platonovoj smrti. Prema Diogenu Laerciju, autoru druge istorije grčke filozofije pod naslovom Životi istaknutih filozofa (3. vek nove ere), Platon je umro ili na svadbi, ili, alternativno, od vaški.
Dakle, koliko je verovatno da je Filodemova konkretna priča, za koju ne znamo nijedan drugi izvor, istinita?
Postoje razlozi za sumnju. Smrt antičkih filozofa trebalo je da odražava njihove živote i učenja. Ako ne, potomci su bili srećni što su izmislili odgovarajuću scenu na samrti.
Dakle, ova novootkrivena priča o tome kako je Platon, čak iu svom grozničavom stanju, ostao pronicljiv sudija svega muzičkog, pravi sluga muza, verovatno nam više govori o tome kako je Akademija želela da se seća svog osnivača nego kako je on zapravo umro.
