Svetska zdravstvena organizacija je 5. maja 2023. proglasila kraj vanrednog stanja javnog zdravlja zbog COVID-19. U godini od tada, samo dve provincije — Alberta i Ontario — objavile su predloge za rešavanje budućih zdravstvenih hitnih situacija.
Kao ekonomista za javno zdravlje, izvukao sam pet lekcija iz ovih izveštaja koje bi preostale provincije mogle naučiti iz COVID-19 i njihovih implikacija na politike za suočavanje sa budućim pandemijama.
COVID-19 je ubio više od 500.000 ljudi širom sveta u roku od četiri meseca nakon što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju 11. marta 2020. godine, a bolest se širila tako brzo da sektor javnog zdravlja nije bio u stanju da drži korak sa brzinom kojom su se informacije razvijale.
Implikacije na politiku: Ukratko, možda bi bila greška usmeravati pažnju na to kako bi vlada trebalo da reaguje tokom haosa prvih meseci pandemije. Vreme za sprovođenje opsežnog istraživanja i razvoj politika zasnovanih na smirenim, obrazloženim presudama je sada, kada je poslednja pandemija iza nas, a sledeća tek dolazi.
Tokom pandemije bilo je dovoljno skepticizma u vezi sa mejnstrim medicinskim i životnim naukama da je izveštaj Alberte preporučio da budući kreatori politike treba da budu „…otvoreni za razmatranje i istraživanje alternativnih naučnih narativa i hipoteza“.
Implikacije na politiku: Konkretno, izveštaj je bio zabrinut da bi neke hipoteze mogle biti odbačene samo zato što još uvek nije bilo dovoljno dokaza za njihovu procenu. Umesto toga, ohrabrio je kreatore politike da dopune analizu podataka „razumnim“ donošenjem odluka koje takođe uključuje elemente kao što su vrednosti i verovanja zajednice. Iako medicinska zajednica možda ne favorizuje ovaj pristup, on je popularan u opštoj populaciji. Opasnost je u tome što će, ako se alternativni narativi ne tretiraju ozbiljno, mnogi građani odbaciti glavne zdravstvene smernice i možda nećemo dostići prag „zajednice“ ili „krda“, preko kojeg širenje bolesti prirodno pada.
Većina istraživanja u vezi sa zaraznim bolestima nije zasnovana na laboratorijskim eksperimentima, već na podacima iz posmatranja: istraživanja ljudi koji se bave svakodnevnim životom. Nažalost, analize ovih podataka nisu uvek pouzdane jer su podložne nizu statističkih problema.
To uključuje: da pojedinci u skupu podataka istraživača možda nisu reprezentativni za prosečnog građanina, da faktori koji imaju važne efekte na medicinske ishode nisu izmereni i da pitanja koja se postavljaju učesnicima u istraživačkim projektima nisu jasna i nepristrasna . Štaviše, „sumnjive istraživačke prakse“ nisu neuobičajene u medicinskim i društvenim naučnim istraživanjima, što potencijalno dovodi do nepouzdanih rezultata.
Implikacije na politiku: Kada vlada prikupi opsežan korpus istraživačkih studija, treba angažovati stručnjake statistike da provere validnost tih studija. A kada se uoče nedostaci u istraživanju, moraju se osmisliti metode za njihovo rešavanje.
Iako se često preporučuje da donosioci odluka sprovode analizu troškova i koristi svojih predloženih politika, efekti odluka o zdravstvenoj zaštiti su široki i mnogi se ne mogu izmeriti. Na primer, nauka ne pruža objektivne metode za merenje troškova predloga politike kao što su ograničenja okupljanja u verske, rekreativne ili obrazovne svrhe; i nema metriku za merenje svih potencijalnih prednosti politika koje bi smanjile bolest ili smrt.
Implikacije na politiku: Tokom pandemije COVID-19, mnogi komentatori su pozvali vladu da bazira politiku na nauci. Ali ova žalba je bila pogrešno usmerena. Dok dizajn politike zahteva korišćenje i objektivnih i subjektivnih troškova i koristi, nauka može pružiti samo informacije o faktorima koji se mogu objektivno izmeriti. U najboljem slučaju, nauka nam može reći šta se može učiniti; ne može nam reći šta treba da radimo.
Uobičajeni zahtev da kreatori politike treba da deluju u „najboljem interesu društva“ implicira da postoji jedan skup društvenih ciljeva koji prihvataju svi građani. Ali ako nas je COVID-19 nečemu naučio, to je da se ne slažemo, često intenzivno, u vezi sa ciljevima društva.
Često postavljamo različite vrednosti na isti skup ishoda. Na primer, neki građani su skloniji riziku od drugih. U mnogim slučajevima možemo imati slične preferencije, ali na nas različito utiče ista javna politika — na primer, zatvaranje može imati veći efekat na one čiji poslovi zahtevaju fizičko prisustvo nego na one koji mogu da rade na daljinu.
Implikacije politike: Donosioci odluka moraju dozvoliti mogućnost da ne postoji jedinstvena politika koja je „najbolja“ za sve. Moraće postojati kompromisi u kojima svaka grupa odustaje od nekih delova svoje željene pozicije da bi dobila ustupke od drugih, možda okupljanjem predstavnika interesnih grupa kako bi pregovarali o opšte prihvaćenom skupu politika.
Ako se uticaj budućih pandemija želi svesti na minimum, nije dovoljno da prepoznamo nedostatke u našim odgovorima na COVID-19; moramo početi da gradimo set politika za sledeću pandemiju što je pre moguće.
