Istorijski bazar Kašan u centralnom Iranu nekada se nalazio na glavnoj karavanskoj ruti, čiji su svileni tepisi poznati širom sveta. Ali za tkalje koji pokušavaju da prodaju svoje prostirke pod njegovim drevnim svodovima, njihov svet se razotkrio tek od kolapsa iranskog nuklearnog sporazuma sa svetskim silama i širih tenzija sa Zapadom.
Izvoz tepiha, koji je pre dve decenije premašio 2 milijarde dolara, pao je na manje od 50 miliona dolara u prošloj godini u perzijskom kalendaru koji je završen u martu, prema podacima vladinih carina. S obzirom da sve manje turista dolazi i sve više poteškoća u obavljanju međunarodnih transakcija, iranski ćilimi ostaju neprodati jer neke tkalje rade za samo 4 dolara dnevno.
„Amerikanci su bili jedni od naših najboljih kupaca“, rekao je Ali Faez, vlasnik jedne prašnjave prodavnice tepiha na bazaru. „Ćilimi su luksuzni proizvod i bili su željni da ga kupe i nekada su kupovali veoma dobro. Nažalost, ovo je prekinuto – i veza između dve zemlje za posetioce da dolaze i odlaze je nestala.“
Industrija tkanja ćilima u Kašanu upisana je na Uneskovu listu svetske „nematerijalne kulturne baštine“. Mnoge od tkalja su žene, sa veštinama potrebnim za farsi stil tkanja koje se prenose sa generacije na generaciju, koristeći materijale kao što su lišće vinove loze i kore ploda nara i oraha za pravljenje boja za svoje konce. Izrada jednog tepiha može trajati mesecima.
Decenijama su zapadni turisti i drugi prolazili kroz Iran, uzimajući ćilime kao poklone i vraćajući ih kući. Posle Islamske revolucije 1979., SAD su povećale sankcije iranskoj teokratskoj vladi zbog opsade američke ambasade, veza Teherana sa napadima militanata i drugih pitanja.
Ali 2000. godine odlazeća administracija bivšeg predsednika Bila Klintona ukinula je zabranu uvoza iranskog kavijara, ćilima i pistacija.
„Iran živi u opasnom kvartu“, rekla je tada tadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt. „Pozdravljamo napore da to učinimo manje opasnim.
Do 2010. godine, sa porastom zabrinutosti zbog iranskog nuklearnog programa, SAD su ponovo zabranile persijske ćilime iranske proizvodnje. Ali 2015. Iran je sklopio nuklearni sporazum sa svetskim silama koji je uveliko smanjio i drastično smanjio čistoću Teheranskih zaliha obogaćenog uranijuma. Ponovo je dozvoljena trgovina ćilima.
Tri godine kasnije, 2018., tadašnji predsednik Donald Tramp jednostrano je povukao SAD iz nuklearnog sporazuma. Od tada, Iran je počeo da obogaćuje uranijum na nivoima koji su skoro na oružju i optužen je za niz napada na moru i kopnu, uključujući napad bespilotnih letelica i projektila bez presedana protiv Izraela prošlog meseca.
Za tkalje tepiha, to je značilo da je njihova roba ponovo zabranjena američkim zakonom.
„Počelo je kada je Tramp potpisao taj papir“, rekao je Faez za Asošijeted pres, misleći na obnovljene sankcije. „On je sve upropastio.“
Abdulah Bahrami, šef nacionalnog sindikata za proizvođače ručno tkanih tepiha, takođe je okrivio Trampove sankcije za kolaps industrije. On je ocenio vrednost izvoza u SAD čak 80 miliona dolara godišnje pre sankcija.
„Ceo svet je poznavao Iran po ćilimima“, rekao je Bahrami državnoj novinskoj agenciji IRNA u martu.
Još gore stvari prodavci tepiha vide i kao pad turista u Kašanu. Američki i evropski turizam visoke vrednosti u Iranu je uglavnom stao, upozorio je prošle godine dnevni list Šarg. Ezatolah Zargami, iranski ministar turizma, insistirao je u aprilu da je 6 miliona turista posetilo zemlju u poslednjih 12 meseci, mada to verovatno uključuje verske hodočasnike, kao i Avganistance i Iračane sa manje novca.
Ali čak i oni turisti koji se pojave suočavaju se sa izazovom iranskog finansijskog sistema, gde nijedna velika međunarodna kreditna kartica ne funkcioniše.
„Imao sam kinesku mušteriju prošle nedelje. Borio se da nekako plati jer je voleo tepih i nije želeo da ga pusti“, rekao je Faez. „Moramo da platimo veliku proviziju onima koji mogu da prenose novac i imaju bankovne račune u inostranstvu. Ponekad otkažu svoje porudžbine jer nemaju dovoljno novca kod sebe.“
Kolaps valute rijala ostavio je mnoge Irance u nemogućnosti da kupe ručno tkane prostirke. Plate u industriji su niske, što dovodi do sve većeg broja avganistanskih migranata koji takođe rade u radionicama oko Kašana.
Dizajner Javad Amorzesh, jedan od samo nekoliko Kašanovih umetnika stare škole, rekao je da su njegove porudžbine pale sa 10 godišnje na samo dve. Otpustio je osoblje i sada radi sam u skučenom prostoru.
„Inflacija je rasla svakog sata. Ljudi su više puta bili pogođeni inflacijom“, rekao je on. „Nekada sam imao četiri do pet asistenata u velikoj radionici.“
