Usporivači plamena očigledno spasavaju živote, ali osim što sprečavaju potencijalne požare, mnoge od ovih hemikalija takođe mogu polako da razbole ljude koje su trebalo da zaštite.
Istraživanja su povezala usporivače plamena sa ozbiljnim zdravstvenim rizicima, uključujući poremećaj hormona i rak, iako su detalji o njihovim efektima na ljude i dalje ograničeni. One koje se opisuju kao ‘večne hemikalije’ imaju tendenciju da se odupru degradaciji i akumuliraju u tkivima tela.
Prema američkim centrima za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), ljudi su obično izloženi usporivačima plamena jedući kontaminiranu hranu ili udišući kontaminirani vazduh.
Uz mnoge plastične proizvode, uključujući penu u podlozi, kućišta za aparate i izolaciju žice koja sadrži proizvode, mikroplastika od njihovog raspada postaje sve veći razlog za zabrinutost.
Nova studija istraživača sa Univerziteta Brunel u Londonu i Univerziteta u Birmingemu u Velikoj Britaniji sugeriše da postoji još jedan, ranije zanemaren način na koji ljudi mogu biti izloženi određenim usporivačima plamena: apsorbujući ih kroz našu kožu.
Koristeći 3D štampani model ljudske kože, autori studije su pokazali kako grupa usporivača plamena poznatih kao polibromovani difenil etri (PBDE) mogu da se usišu kroz kožu i uđu u krvotok u roku od 24 sata.
Fenomen se javlja kada koža dođe u kontakt sa mikroplastikom napunjenom PBDE-om, izvještavaju, pri čemu znojnija koža apsorbuje jedinjenja efikasnije od suve kože.
Istraživači napominju da je ovo prva studija koja identifikuje apsorpciju kože kao potencijalno štetan način izloženosti PBDE-ima.
„Po prvi put potvrđujemo da izlaganje ljudi putem kontakta kože sa mikroplastikom koja sadrži PBDE doprinosi opterećenju ljudskog tela ovim toksičnim hemikalijama“, kaže glavni autor Ovokeroie Abafe, hemičar za životnu sredinu i naučnik o izloženosti na Univerzitetu Brunel u Londonu.
PBDE su razvijeni 1970-ih i ubrzo su postali sveprisutni, pomažući u smanjenju opasnosti od požara koju predstavlja širok spektar potrošačkih proizvoda.
Neki od usporivača plamena zabranjeni su poslednjih godina zbog sve većeg broja dokaza o rizicima, ali drugi se i dalje često nalaze u potrošačkim proizvodima.
Plastika je već ekološka pošast, uglavnom zbog svoje rasprostranjenosti i postojanosti. Kako se plastični predmeti razgrađuju u mikroplastiku, sitni plastični komadi ostaju u ljudskim telima, izazivajući zabrinutost zbog mogućih efekata na zdravlje.
Implikacije mikroplastike na javno zdravlje ostaju nejasne, ali s obzirom da plastika često sadrži aditive povezane sa rizikom od raka i endokrinim poremećajima, istraživači žele da shvate pravi rizik.
Abafe i njegove kolege napominju da su prethodna istraživanja pokazala da hemikalije mogu da iscure iz mikroplastike u ljudski znoj, ali ovo je prvi naučni dokaz da PBDE unutar mikroplastike mogu da pređu kožnu barijeru i uđu u krvotok.
„Ovi rezultati daju važne eksperimentalne dokaze za regulatore i kreatore politike da donesu zakone za mikroplastiku i zaštite javno zdravlje od takvog izlaganja, što doprinosi opterećenju ljudskog tela toksičnim aditivnim hemikalijama koje su povezane sa izazivanjem raka i poremećajem endokrinog sistema“, kaže Abafe.
Da bi otkrili ove nalaze, istraživači su koristili 3D štampane modele ljudske kože, koji su napravljeni od ljudskih keratinocita, primarnih ćelija u našoj epidermi.
Model kože je apsorbovao do 8 procenata doze izloženosti, iako je manje od 0,1 procenata doze izloženosti dospelo u krvotok. Iako nije jasno koje opasnosti ovo predstavlja u stvarnom scenariju, to je dokaz koncepta koji pokazuje da koža nije nužno potpuna prepreka ulasku jedinjenja.
S obzirom na kontinuiranu prevalenciju PBDE-a i postojeće dokaze o njihovoj potencijalnoj opasnosti, ovo novo otkriće opravdava hitnu akciju za zaštitu javnog zdravlja, kaže Abafe.
Još uvek je potrebno više istraživanja, dodaje on, da bismo razjasnili naše razumevanje ovog otkrića i šire rasvetlili mnoge druge hemikalije koje vrebaju u skrivenoj poplavi mikroplastike svuda oko nas.
„Nažalost, postoji bezbroj toksičnih aditiva, od plastifikatora do stabilizatora u mikroplastici, od kojih neki nisu regulisani, a koje potencijalno mogu da pronađu put u ljudski sistem“, kaže Abafe.
