Poremećaj iz autističnog spektra je razvojni poremećaj koji karakteriše teškoća u komunikaciji, društvenim interakcijama i ponašanju, izvještavaju Centri za kontrolu i prevenciju bolesti.
Neki rani znaci autizma su kada dete ne uspe da uspostavi ili zadrži kontakt očima ili ako ne odgovori na svoje ime do 9 meseci. Oni takođe mogu izgledati nesvesni kada im neko razgovara. Kada imaju godinu dana, mogu da koriste malo ili nimalo gestova — kao što je da ne mašu za pozdrav — i možda neće igrati jednostavne igre, kao što je pat-a-cake.
Prosečna starost dijagnoze je 4½, prema CDC-mnogim drugim devojkama i ženama sa ovim stanjem se dijagnostikuje tek mnogo kasnije od njihovih muških kolega. Ta latentna dijagnoza može uticati na to kada ili ako dobiju terapije podrške, za koje stručnjaci kažu da su ključne za poboljšane dugoročne rezultate.
Organizacija za istraživanje autizma izveštava da, dok se 25% dečaka sa autizmom dijagnostikuje pre 6 godina, samo 8% devojčica dobije dijagnozu do tada. Do 11 godina, oko polovine dečaka ima dijagnozu, u poređenju sa 20% devojčica.
UCLA Health izveštava da skoro 80% autističnih žena nema dijagnozu u dobi od 18 godina.
Postoji nekoliko razloga koji mogu izazvati nejednakost po polu.
Pošto se mnoga istraživanja autizma istorijski fokusirala na muškarce, dijagnostički kriterijumi su dugo bili zasnovani na tome kako oni doživljavaju to stanje. To je dovelo do pristrasnosti u praksi skrininga, što je dovelo do manje verovatnoće da će devojke i žene biti identifikovane.
„Zaista smo u poslednjoj deceniji pokušavali da bolje sagledamo neke od razlika između devojčica i dečaka u smislu njihove prezentacije“, rekao je Janan Guo.
Ona je licencirani klinički psiholog na Klinici za procenu razvoja u Dečjoj bolnici Radi i sertifikovana analitičarka ponašanja koja se specijalizovala za poremećaj autističnog spektra pre nego što je započela doktorat.
Jedan od načina na koji se autizam može razlikovati među polovima je da se autistične devojke ponekad mogu predstaviti kao društvenije. Oni takođe mogu biti tihi i manje ometajući, što znači da se možda neće smatrati da im trebaju dodatne usluge, rekla je Doris Trauner, profesor emerita na Odseku za neuronauke na Medicinskom fakultetu UC San Diego.
U igri su i kulturne pristrasnosti.
„Ako devojčica od 3 ili 4 godine ne želi da razgovara ni sa kim drugim, na neki način se krije iza svoje majke ili želi da gleda knjige umesto da razgovara sa ljudima, ona se opisuje kao stidljiva“, rekao je Trauner. „Ako dečak to želi da uradi, to se ponekad smatra više zabrinjavajućim jer bi dečaci trebalo da trče okolo i igraju se sa drugom decom.
Devojke i žene sa autizmom češće koriste strategije kamufliranja, maskirajući svoje simptome imitacijom neurotipičnih društvenih ponašanja. Ova adaptivna tehnika im omogućava da se stapaju sa svojim vršnjacima, što često dovodi do poteškoća u dobijanju tačne ili rane dijagnoze.
„Iako rade ove stvari, ne razumeju nužno nijansu suptilnijih stvari koje su uključene u ove društvene odnose“, rekao je Guo.
Ovaj mehanizam suočavanja, koji ima za cilj da se uklopi, takođe može dovesti do povećanih izazova mentalnog zdravlja kod autističnih devojaka i žena.
„Veoma je stresno za nekoga da to uradi jer nije ono što jesu, pa to može zapravo da dovede do više problema u ponašanju zbog stresa i anksioznosti“, rekao je Trauner.
Kamufliranje takođe može dovesti do toga da nekome bude postavljena pogrešna dijagnoza. Neke uobičajene dijagnoze koje dobijaju devojke i žene sa autizmom uključuju granični poremećaj ličnosti, poremećaje u ishrani, Touretteov sindrom, bipolarni poremećaj, socijalni anksiozni poremećaj ili generalizovani anksiozni poremećaj, izveštava Autistic Vomen & Nonbinari Netvork.
„Viđaću decu koja dolaze sa dijagnozom anksioznog poremećaja, opozicionog prkosnog poremećaja, poremećaja pažnje, opsesivno kompulzivnog poremećaja, jednog deteta sa četiri ili pet različitih dijagnoza“, rekao je Trauner. „Ispostavilo se da kada sve to spojite, oni ispunjavaju kriterijume za autizam.
Istraživači kažu da je rana dijagnoza imperativ jer su terapije za podršku deci sa autizmom najefikasnije kada dobiju te resurse pre nego što napune 3 godine.
Govorna terapija za decu sa autizmom se fokusira na poboljšanje komunikacijskih veština, radna terapija poboljšava svakodnevne funkcionalne sposobnosti i nezavisnost, a bihejvioralna terapija pomaže u upravljanju ponašanjima, razvijanju strategija suočavanja sa socijalnom interakcijom i emocionalnom regulacijom.
Sva tri mogu igrati važnu ulogu u podršci osobama sa autizmom, negovanju njihovih komunikacijskih veština, nezavisnosti i emocionalnog blagostanja.
Ove terapije pružaju prilagođenu podršku, prepoznajući jedinstvene snage i izazove svake osobe i osnažujući ih da se kreću svetom sa samopouzdanjem i autonomijom. Fokusirajući se na holistički pristup i poštujući različite sposobnosti osoba sa autizmom, ove terapije promovišu inkluzivnost i osiguravaju da svi imaju priliku da napreduju.
Rana dijagnoza pomaže porodicama da saznaju koja je podrška dostupna i može im pomoći da dobiju pristup uslugama, posebno ako postoje dugačke liste čekanja za programe.
„Morate nastaviti da se zalažete za svoju decu kako biste bili sigurni da će dobiti ono što im treba“, rekao je Guo.
Regionalni centar San Dijega – koji izveštava da oko 40% klijenata ima autizam – podržava osobe sa intelektualnim ili razvojnim teškoćama i njihove porodice od rođenja tokom celog života. Centar je lokalni koordinator Kalifornijskog programa ranog početka, koji osigurava da beba i mala deca koja ispunjavaju uslove dobiju usluge evaluacije i podrške.
Roditelji takođe mogu da rade sa školom svog deteta kako bi započeli proces dobijanja individualnog obrazovnog programa, personalizovanog plana prilagođenog njihovim jedinstvenim prednostima i izazovima.
U nekim slučajevima, roditelji se takođe mogu kvalifikovati da budu plaćeni za negu koju pružaju svojoj deci preko okružnih službi podrške u kući.
