Poslednjih godina, sve veći broj istraživanja je pokazao da ljudsko telo može da „pamti” bol od povreda novorođenčeta — uključujući operacije spasavanja života — sve do adolescencije.
Čini se da ova rana iskustva menjaju način na koji se sistem odgovora na bol kod deteta razvija na genetskom nivou, što rezultira intenzivnijim reakcijama na bol kasnije u životu. Čini se da se takve promene češće javljaju kod žena.
Sada istraživanje koje su vodili stručnjaci iz Sinsinatija za decu otkriva kako i gde dolazi do genetskih promena koje stvaraju tako dugotrajno sećanje na bol. Prema njihovoj studiji, objavljenoj na mreži 18. aprila 2024, u časopisu Izveštaji ćelija, ključne promene se dešavaju u razvoju ćelija makrofaga — jednog od glavnih elemenata imunog sistema.
„Naši eksperimenti pomažu da se dodatno potvrdi kako sećanja na bol utiču na novorođenčad ženskog pola u dužem vremenskom periodu. Konkretno, naši podaci ukazuju na to da se epigenetska promena (promene koje se dešavaju posle rođenja u odnosu na nasledne varijacije gena) dešavaju u makrofagima nakon povrede u ranom životu , što zauzvrat promoviše intenzivnije reakcije na bol na druge povrede koje se javljaju kasnije u životu“, kaže odgovarajući autor dr Majkl Jankovski, pomoćnik direktora Pedijatrijskog centra za istraživanje bola u Sinsinatiju za decu.
dr Adam Durson, koji sada radi na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, bio je glavni autor studije.
Eksperimenti su pokazali da muški miševi koji su doživeli slične povrede u ranom životu pokazuju iste epigenetske promene, ali nisu zadržali isto dugotrajno pamćenje na bol kao ženke. Dalja ispitivanja su takođe pokazala da se promene, koje se javljaju u genu zvanom p75NTR, mogu naći u ćelijama ljudskih makrofaga.
Kod ženki miševa, efekti pamćenja bola su otkriveni više od 100 dana nakon početne povrede. Rezovi su uzrokovali da matične ćelije u koštanoj srži generišu makrofage koji su bili „pripremljeni“ da intenzivnije reaguju na povrede, što zauzvrat povećava bol.
Kod ljudi, sličan vremenski okvir bi bio otprilike 10-15 godina.
„Bilo nam je iznenađujuće videti kako je jedna lokalna uvreda tako dramatično promenila epigenetski/transkriptomski pejzaž sistemskih makrofaga“, kaže Jankovski.
Ovo novo razumevanje neonatalnog pamćenja bola naglašava fundamentalne razlike koje postoje između genetske aktivnosti imunog sistema novorođenčeta u razvoju u odnosu na zreli sistem odraslih. To znači da će biti komplikovano odrediti kako bi hirurzi i timovi za negu mogli da prilagode način na koji upravljaju negom za oporavak novorođenčadi i devojčica.
„Jednostavna promena doza lekova protiv bolova možda nije rešenje. Uvek postoji balans između kontrole bola i minimiziranja mogućih štetnih neželjenih efekata postojećih lekova. Umesto toga, naši nalazi sugerišu da postoji potreba za razvojem specifičnijih, bolje ciljanih tretmana koji može sprečiti ponovno programiranje ćelija makrofaga kao odgovor na povredu“, kaže Jankovski.
Potrebno je više istraživanja da bi se ove nove informacije koristile za razvoj terapija za kontrolu imunoloških „sećanja na bol“.
U ovoj studiji, blokiranje p75NTR receptora kod mladih miševa je otupilo sposobnost makrofaga da komuniciraju sa senzornim neuronima i delimično sprečilo produženo ponašanje nalik bolu. Međutim, ostaje nejasno da li se slične metode mogu bezbedno koristiti za ciljanje ljudskih makrofaga.
„Izgleda da su nove tehnologije sposobne da specifično blokiraju receptor p75NTR u makrofagima, ali će biti potrebno znatno više istraživanja pre nego što ovaj pristup bude spreman za klinička ispitivanja na ljudima“, kaže Jankovski.
