Pre nego što budemo imali lek protiv starenja za ljude, verovatno ćemo imati lek za pse. Trenutno su u toku višestruka klinička ispitivanja kako bi se testirala potencijalna jedinjenja protiv starenja na psima, pošto su naši najbolji prijatelji postali popularni životinjski model za starenje ljudi. Fido takođe predstavlja potencijalno ogromno tržište.
Nauka bi mogla da koristi obema vrstama, ali preuranjene tvrdnje već izazivaju problem verodostojnosti.
Nedavno je biolog sa Harvardskog univerziteta Dejvid Sinkler počeo da prodaje suplemente za produženje života za pse, navodeći neobjavljene podatke o kliničkim ispitivanjima koje su drugi u ovoj oblasti smatrali potpuno neubedljivim. U martu je Sinkler, koji nije odgovorio na zahteve za intervju, promenio formulaciju saopštenja za javnost, u kojem je prvobitno obećavano da će poslastice za žvakanje „preokrenuti starenje“. Sada se kaže da poništavaju efekte opadanja vezanog za starenje.
Sinklerovo suđenje koristilo je subjektivne procene vlasnika pasa o kognitivnim promenama kod njihovih starijih kućnih ljubimaca – a drugi naučnici kažu da ispitivanja ne pokazuju dovoljno konzistentan efekat čak ni za ovu skromniju tvrdnju. (Sinclair je postao poznat 1990-ih po nekim visoko publiciranim radovima koji povezuju starenje sa proteinima zvanim sirtuini – ideja koja je dovela do sada široko osporavanog vjerovanja da crveno vino ima svojstva protiv starenja.)
Iako je FDA ovlašćena da reguliše veterinarske lekove, ona ne odobrava suplemente za kućne ljubimce ili ljude, tako da se oni mogu prodati bez prolaska kroz testove za bezbednost i efikasnost.
Bez obzira da li suplementi protiv starenja za pse deluju ili ne, verovatno će biti potražnje, rekao je Artur Kaplan, profesor etike na Univerzitetu u Njujorku. U prošlosti, očajni vlasnici pasa su klonirali svoje mrtve ili umiruće pse – nadajući se da će klon biti u suštini reinkarnacija njihovog mrtvog ljubimca.
Neki istraživači koji proučavaju starenje strahuju da će spektakl visokog nivoa profesora Hokinga psu dodataka za dugovečnost dodatno narušiti reputaciju oblasti koju su već povukli samoproglašeni stručnjaci koji guraju modne dijete i nedokazane tretmane protiv starenja za ljude.
Ima mnogo toga da se dobije od boljeg naučnog razumevanja starenja. Starenje je faktor rizika za sve glavne bolesti ubice—srčane bolesti, rak, pa čak i teški COVID. A u SAD-u će se broj ljudi starijih od 70 godina povećati u narednim godinama, stvarajući ogroman porast u broju ljudi koji pate od demencije ili drugih problema povezanih sa godinama.
Ali naučnici se još ne slažu oko toga šta uzrokuje starenje ili koji pristup bi najbolje funkcionisao da ga uspori. Dok će habanje na kraju uticati na sva živa bića, neki organizmi žive mnogo puta duže od drugih, čak i među blisko srodnim vrstama. Neki istraživači misle da brzinu starenja životinje kontrolišu određeni geni.
Drugi stručnjaci navode skupljanje kapica na kraju ili hromozoma, koji se nazivaju telomeri. Drugi krive degeneraciju ambalaže oko naše DNK – takozvane epigenetske markere, koji mogu da aktiviraju ili potisnu određene gene. Neki naučnici krive štetu uzrokovanu hroničnom upalom. S druge strane, nagomilavanje ćelijskih otpadnih proizvoda.
Neki od ovih mogućih mehanizama starenja mogu se promeniti lekovima na način koji daje crve, voćne mušice i miševe dužim životom. Koje lekove treba isprobati kod ljudi? Klinička ispitivanja za testiranje njihovih efekata na dugovečnost kod ljudi mogla bi da potraju decenijama – dovoljno dugo da ispitanici dožive ostatak svog života.
Jedan od načina da se identifikuju kandidati koji više obećavaju bio bi da vidite koji od njih takođe rade na psima. Psi su dovoljno dugovečni da služe kao bolji model za starenje ljudi od miševa, ali dovoljno kratkog veka da se tretman može testirati za nekoliko godina.
Met Kaeberlein, izvršni direktor Optispana i pridruženi profesor na Univerzitetu u Vašingtonu, bio je među najglasnijim kritičarima Sinklerovih tvrdnji o dugovečnosti psa. Takođe je u konkurenciji kao ko-direktor projekta The Dog Aging Project. Taj projekat uključuje prikupljanje podataka o hiljadama pasa, kao i sprovođenje kliničkog ispitivanja psa sa lekom pod nazivom Rapamicin. Trenutno je odobren za ljude koji su imali transplantaciju organa. U velikim dozama izaziva rane u ustima i druge gadne sporedne efekte, priznaje, ali može produžiti život miševa i – u malim dozama – može učiniti isto kod pasa ili ljudi.
Grupa tipova biohakera već uzima Rapamicin van etikete u nadi da će produžiti život, rekao je on. Pokušava da dobije podatke od njih, koliko god da je neuredan, jer tamo možda ima korisnih informacija. (Kaplan, etičar sa NIU, kaže da misli da je neetično da lekari prepisuju ovaj lek van etikete za dugovečnost.)
Kaeberlein je rekao da bi biološki podaci koje prikupljaju od svih tih hiljada pasa mogli dovesti do objašnjenja činjenice da veliki psi ne žive toliko dugo kao mali. „Ako uporedite nemačku dogu sa čivavom u proseku, to je najmanje dvostruka razlika u očekivanom životnom veku“, rekao je on.
Ali njegov projekat bi mogao biti žrtva šireg problema kredibiliteta na terenu. Finansirao ga je Nacionalni institut za zdravlje, ali on i njegove kolege su nedavno saznali da petogodišnji grant ustanovljen 2018. i produžen na godinu dana verovatno neće biti obnovljen. Sada radi na dobijanju privatnog novca.
Čarls Brener, biohemičar u Nacionalnom medicinskom centru Citi of Hope u Los Anđelesu, još je jedan glasni kritičar Sinklerovih tvrdnji o psima i ljudima. (Kao i većina istraživača na čelu starenja, on ima svoje veze sa dodacima kao glavni naučni savetnik kompanije za bionauku pod nazivom ChromaDek.)
Brener je takođe skeptičan prema onima koji tvrde da različiti tretmani ili lekovi mogu da preokrenu nečiju „biološku starost“ koja je izračunata preko proksija izmerenih u krvi — uključujući telomere i epigenetske markere. Ništa od toga ne meri starenje kao ni brzinu hodanja, rekao je on.
Kada sam ga pitao o studiji Rapamicina na psima, rekao je da je „vredi pokušati“ jer suđenje meri stvarni životni vek, a ne neki proksi. Ali on se ne kladi na ovu konkretnu drogu. On je optimističniji u pogledu posla koji obavlja kompanija pod nazivom Loial, koju je 2021. godine profilisao Bloomberg Businessveek.
Brener kaže, iako je Lojal bio tajanstven u vezi sa lekom, on misli da ono što sada testiraju inhibira proizvodnju ili delovanje hormona rasta. Hormon rasta, rekao je, povezan je sa bržim starenjem koje vide kod većih pasa u poređenju sa manjim.
Proučavanje kako i zašto životinje stare – ne samo psi, već i školjke koje mogu da žive do 500, obećavajuće je proučavanje kako i zašto životinje stare, morske ribe koje prežive do 200 i kitovi koji dostignu 80 godina. Kada naučnici shvate mehanizme starenja, moći će mnogo bolje da pronađu načine da pomogne nama – i našim krznenim prijateljima – da živimo duže i zdravije.
Ali prvo, potrebni su im investitori i javnost da ih shvate ozbiljno.
