Proučavanje obrasca ishrane ovaca u Kueva de El Toro u Malagi, pre nekih 7.200 godina, pokazuje da su prakse upravljanja stokom u zapadnom Mediteranu tokom starog neolita bile mnogo raznovrsnije nego što se verovalo do sada.
Ovo pojačava hipotezu da su se neolitske grupe na jugu poluostrva odlikovale svojom složenošću i sposobnošću da pokriju velike udaljenosti širom teritorije. Istraživanje su vodili istraživači UAB odeljenja za praistoriju i objavljeno u PLOS ONE.
Stočarske grupe na Južnom Iberijskom poluostrvu primenjivale su različite strategije upravljanja za svoju stoku na početku neolita, sa različitim obrascima uzgoja, hranjenja i kretanja, u zavisnosti od njihovih ekoloških i proizvodnih potreba.
Na to ukazuje studija koju je vodio Universitat Autonoma de Barcelona (UAB) koja je rekonstruisala praksu ishrane prvih stočarskih zajednica koje su zauzimale Kueva de El Toro (Antekuera, Malaga) pre 7.200 godina, sa ciljem da se istraže njihove strategije ishrane. i socioekonomski faktori koji su na njih mogli uticati.
U studiji su učestvovali istraživači sa Odeljenja za praistoriju UAB-a, kao i sa Univerziteta La Laguna (Tenerife), Instituta za humanistička istraživanja Mila i Fontanals (IMF-CSIC), Univerziteta u Kardifu i Prirodnjačkog muzeja Pariz.
Poljoprivredna privreda na Iberijskom poluostrvu tokom neolita se razvijala veoma brzo, između 7.600 i 7.400 godina. Međutim, konkretne informacije o strategijama stočarstva prvih neolitskih zajednica, posebno na jugu, su ograničene, uglavnom zbog teškoća istraživanja ovih praksi upravljanja na istom mestu i u tako kratkom arheološkom periodu.
Nova studija je uspela da rekonstruiše njihove prakse upravljanja stočarstvom, uključujući i visinsku mobilnost, na istom mestu i sa vrlo preciznom vremenskom rezolucijom. Putem radiokarbonskog datiranja u visokoj rezoluciji osam zubnih uzoraka iz Cueva de El Toro i analizom stabilnih izotopa ugljenika i kiseonika u gleđi, istraživači su uspeli da potvrde da su životinje vođene u pećini tokom perioda od samo 240 godina. godine, tokom neolitske ekspanzije na celom Iberijskom poluostrvu, i da se utvrde njihovi obrasci ishrane.
Rezultati pokazuju da su stočarske zajednice primenjivale različite obrasce uzgoja – u jesen, zimu i proleće – kontrolisajući na taj način reprodukciju svojih stada; hranili su životinje različitim biljkama tokom godišnjeg ciklusa, pri čemu su neke životinje tokom leta konzumirale vrste tipične za slana područja i davali ih na ispašu na različitim nadmorskim visinama iu planinskim predelima. Ova velika varijabilnost ukazuje na to da je, verovatno, svaka ovca držana na drugačiji način, i da je bilo moguće primeniti različite obrasce unutar istog stada.
Ova otkrića dovode u pitanje prethodnu percepciju homogenosti u upravljanju stočarstvom na početku neolita u zapadnom Mediteranu i pojačavaju hipotezu o složenosti prvih neolitskih populacija južne Iberije. „Različite strategije stočarstva za koje smo smatrali da se uklapaju u ekonomski model predložen za neolitske zajednice južne Iberije, koje se smatraju veoma mobilnim ovčarskim zajednicama“, kaže Alehandro Sierra, istraživač u UAB-u koji je koordinirao studiju.
Identifikovana varijabilnost mogla bi se objasniti kao adaptivni odgovor prvih poljoprivrednih i poljoprivrednih društava iz različitih i ne nepovezanih razloga, kao što su bolji pristup resursima, promene u klimatskim uslovima ili dominantne društveno-ekonomske karakteristike svake lokacije.
U tom smislu, nova studija „može imati šire implikacije za razumevanje prilagodljivosti prvih poljoprivrednih i poljoprivrednih zajednica na početku neolita na Iberijskom poluostrvu“, kaže Marija Sanja, istraživač u UAB-u i koordinator istraživanja.
