U srednjevekovnom i renesansnom društvu i kulturi, nebeski događaji nisu bili puki spektakli na nebu. Umesto toga, oni su bili predznaci, predskazači budućnosti i prozori u funkcionisanje univerzuma.
Istoričarka Univerziteta u Ročesteru Lora Akerman Smoler i bibliotekarka Ana Sibah-Larsen, direktorka biblioteke Rosell Hope Robbins, osvetlile su kako su ljudi (lažno nazvanog) „mračnog doba“ zapravo razumeli, tumačili i doživljavali pomračenja, planetarne konjunkcije, i druge astronomske pojave.
Zaboravite ideju o ravnozemljarima i ideju da su srednjovekovni ljudi „generalno bili glupi, neuki i sujeverni“, kaže Smoler, profesor istorije u Ročesteru i saradnik na Srednjovekovnoj akademiji Amerike. Drevni i srednjovekovni astronomi su „prilično dobro znali kako da predvide kada će se desiti konjunkcije i pomračenja“, kaže ona.
Oni su razumeli da ako je mesec ili nov ili pun, i kada je njegova putanja ukrstila ekliptiku – putanju Sunca – imali ste pomračenje (pomračenje Sunca sa mladim mesecom i pomračenje Meseca sa punim mesecom). Tokom pomračenja, Sunce i Mesec su ili u opoziciji (180 stepeni jedan naspram drugog) ili u konjunkciji u potpuno istom stepenu. Ali njihovi putevi moraju biti na potpuno istoj ravni i moraju se ukrstiti, objašnjava Smoler. „To je matematički prilično sofisticirano za zamisliti“, kaže ona.
Međutim, srednjovekovna Evropa je i dalje imala striktno orijentisan pogled na Zemlju i smatrao je da su sunce i mesec planete koje kruže oko Zemlje – zajedno sa pet tada poznatih planeta Venera, Merkur, Mars, Jupiter i Saturn. Ovaj geocentrični model nije bio specifičan samo za srednji vek – zapravo, bio je dominantan model u nekoliko klasičnih civilizacija, uključujući antičku Grčku i Rim.
Godine 1543., publikacija De revolutionibus orbium coelestium (O revolucijama nebeskih sfera) renesansnog astronoma i matematičara Nikolaja Kopernika započela je Kopernikansku revoluciju. Njegov rad je na kraju doveo do toga da je dugo držani model usredsređen na Zemlju zamenjen heliocentričnim koji ima sunce u centru našeg Sunčevog sistema.
Srednjovekovni Evropljani su posmatrali poravnanje planeta, poput konjunkcije Jupitera i Saturna, kao znake stvari koje će doći – od gladi, zemljotresa i poplava, do Hristovog rođenja, pa čak i konačnog kolapsa carstava. Verovali su da pomračenja, posebno pomračenja Sunca, mogu da pojačaju i ojačaju efekte ovih planetarnih konjunkcija.
Univerzitetsko odeljenje za retke knjige, specijalne kolekcije i očuvanje (RBSCP) dom je jedne rane štampane knjige Firmina de Bovala iz 1485. pod nazivom Opusculum repertorii prognosticon in mutationes aeris (O predviđanju promena u vremenu), koju je objavio Erhard Ratdolt, koji specijalizovana za štampanje radova geometrije, astrologije i astronomije.
Kompilacija antičkih srednjovekovnih izvora, rasprava se bavi uticajem planeta na meteorološke pojave i vremensku prognozu. Ali takođe pokriva solsticije i ekvinocije, planetarne konjunkcije i pomračenja — i njihovu prijavljenu sposobnost da predviđaju budućnost.
Čitajući originalni otisak (ili neopisivo) na latinskom, Smoler primećuje da se smatralo da pomračenja pojačavaju efekte planetarnih konjunkcija. Prema tekstu, kada se pomračenje Sunca kombinuje sa planetarnom konjunkcijom Saturna i Jupitera u glavi Ovna, „efekti će trajati 12.000 godina“. Taj zapanjujući broj nije štamparska greška. Smoler ukazuje na izbledele tragove na desnim marginama koje je rani čitalac, takođe začuđen opisanim efektom superpojačavanja, napravio u istom odlomku.
Smoler se povlači protiv konvencionalne predstave o sujevernom srednjem veku. „Mislim da nije sujeverno sa njihove strane verovati da stvari koje se dešavaju na nebu utiču na Zemlju“, kaže ona, ukazujući na primer promena plime i oseke koje su sinhronizovane sa mesečevim ciklusom. „To je priroda srednjovekovne, antičke i mnogo rane moderne prirodne filozofije, uključujući verovanja Galilea i Keplera.
Proučavanje pomračenja bilo je, što nije iznenađujuće, neophodno za specijalizovane astronome. Ali je takođe predstavljalo deo opšteg univerzitetskog obrazovanja tokom srednjeg veka, uključujući i teologe.
Uzmimo primer Vilijama od Overnja, biskupa Pariza od 1228. do 1249. godine i istaknutog profesora teologije na Univerzitetu u Parizu. Vilijam je jedan od mnogih pisaca koji raspravljaju o navodnom „čudesnom pomračenju“ koje se dogodilo u vreme Isusovog raspeća.
Sa 600 listova De universo, što u prevodu znači „O univerzumu“, Vilijams pruža „izvanredan pogled na kulturu naučne misli i načine na koje je ona prenošena“, objasnio je Sibah-Larsen nakon što je Univerzitet nabavio retku kopiju . Rukopis se može pohvaliti neobičnim osvetljenjem koje je podeljeno na četiri elementa: zemlja (zajedno sa planinama i drvećem), voda (sa ribama), vazduh (sa muvama) i vatra.
Rani svedok ideje „prirodne magije“ među srednjovekovnim misliocima, Vilijam pokriva temu pomračenja u De universo. On ubraja među mnoge hrišćanske pisce, počevši od najranijih otaca Crkve, koji insistiraju na tome da je pomračenje u vreme raspeća moralo biti čudesno, jer to prirodno nije bilo moguće, kaže Smoler. Zašto? Vreme je sve: Raspeće se navodno dogodilo tokom Pashe, koja počinje prvog ili drugog punog meseca nakon prolećne ravnodnevice. Ali potreban vam je mlad mesec — a ne pun mesec — da bi došlo do pomračenja Sunca.
Zbirka Robbinsove biblioteke može se pohvaliti prelepim „almanahom o slepim miševima“ koji je zasnovan na Kalendarijumu Džona Somera iz 1390-ih. Mali i fin, almanah od veluma je dizajniran da se presavije i nosi. Kao alati za astronomiju, molitvu i astrologiju, takvi almanasi su igrali ulogu u pacijentovoj prognozi, dijagnozi i lečenju — srednjovekovnom ekvivalentu VebMD aplikacije za pametne telefone.
„Iako često viđamo takvu vrstu informacija u formatu knjige, veoma je retko da imamo ovakvu vrstu rukopisa koji je napravljen da se zakači za nečiji kaiš kako bi mogli da ga pogledaju i razmotaju dok se konsultuju sa nekim“, kaže Sibah-Larsen . U stvari, postoji 31 poznati almanah ovog tipa iz Engleske, a samo četiri od njih — jedan je univerzitetski — datiraju još iz 14. veka. Prema Siebach-Larsenu, rukopis iz Rochestera bi mogao biti jedan od najranijih engleskih rukopisa ovih tekstova i ovog tipa.
Smoler dodaje da je almanah osmišljen da omogući lekarima da pronađu najpovoljnije vreme za mešanje lekova i preduzimanje medicinskih intervencija. I dok rukopis sadrži informacije o pomračenjima Sunca — zajedno sa upečatljivim ilustracijama — nije jasno da li se taj određeni nebeski fenomen smatra dobrim ili lošim znakom u srednjovekovnoj umetnosti i nauci isceljenja.
U hijerarhiji od astronomske važnosti, šta je prvo — pomračenja Meseca, pomračenja Sunca ili planetarna poravnanja ili konjunkcije?
Za srednjovekovne ljude, iako su pomračenja mnogo vidljivija, druge planetarne konjunkcije su bile mnogo značajnije. To je zato što su za srednjovekovne astrologe i astronome sunce i mesec u osnovi dve od sedam planeta. A prema Smoleru, „sporije, spoljašnje“ planete — Saturn, Jupiter i Mars — smatrane su značajnijim.
„Zaista važne su one posebne konjunkcije Saturna i Jupitera koje se dešavaju otprilike svakih 240 i 960 godina, definitivno ne one od svake 20 godina“, kaže ona.
Dok će se sledeća konjunkcija Saturna i Jupitera dogoditi 2040. godine, srednjovekovnim astronomima to ne bi bilo mnogo važno. Umesto toga, sledeća posebno značajna planetarna konjunkcija — iz srednjovekovne perspektive — neće biti sve do 22. veka.
U svakom slučaju, ako je istorija bilo kakav pokazatelj, logično je da će budući stanovnici naše plave planete nastaviti trajnu fascinaciju čovečanstva kosmičkim dešavanjima.
