U 16. i 17. veku je bio rasprostranjen lov na veštice na ljude optužene za veštičarenje. U Norveškoj je oko 750 ljudi optuženo za veštičarenje i oko 300 njih osuđeno na smrt, mnogi od njih spaljeni na lomačama, a mnogi od njih Sami.
U Severnoj Norveškoj i Finskoj, istraživači su sproveli opsežnu studiju o ovim postupcima, uključujući ko je optužen, za šta su osuđeni i kakva je kazna. Njihov izvorni materijal bili su sudski zapisi.
Od 91 osobe osuđene na smrt u Finmarku tokom ovog perioda, 18 su bili Sami.
Ostaju mnoga pitanja o tome šta se zapravo dogodilo u centralnoj Norveškoj i na području južnog Samija, pa je istoričarka Elen Alm sa Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju (NTNU) pokušala da prikupi što više informacija. Sudskim zapisnicima je otkrila da su tri Samija optužena za veštičarenje: Fin-Kristin, Anne Aslaksdatter i Henrik Meraker, od kojih je poslednji osuđen na smrt.
Pošto su mnogi Sami imali imena koja zvuče norveški, možda ih je bilo više.
Dr. Kandidatkinja i istoričarka NTNU Anne-Sofie Schjotner Skaar sada je u procesu proučavanja slučajeva vradžbina i magije koji su se desili na okružnom sudu Inderøi, Namdalen i Stjor- i Verdalen u 18. veku.
Temeljnim čitanjem i proučavanjem sudskih spisa okruga Nord-Trøndelag, otkrila je nove, zanimljive informacije.
Ona istražuje kako je krivično gonjenje veštičarenja postepeno ukidano tokom 18. veka.
„Jedva da je sprovedeno ikakvo istraživanje o tome kako je okončano procesuiranje i fenomen slučajeva veštičarenja, pa je interesantno istražiti. Takođe proučavam da li su Sami ljudi u oblastima Južnih Samija još uvek bili procesuirani u 18. veku“, rekao je Schjøtner Skaar.
Do sada, u svom pregledu sudskih spisa, nije pronašla Samije koji su optuženi ili osuđeni za veštičarenje u 18. veku u Nord-Trøndelagu, ali još nije prošla kroz sve zapise. To je mukotrpan rad; zapisi su pisani gotskim pismom i svaki sekretar takođe ima svoj poseban način pisanja.
„Naučila sam gotsko pismo na Univerzitetu u Oslu kada sam napisala magistarski rad o veštičarstvu u Mora i Rendalenu u 17. veku. Sada mogu prilično dobro da čitam gotsko pismo, ali je potrebno vreme da prođem kroz sve dokumente“, kaže ona. .
Pored sudskih spisa, ona proučava i izveštaje misionara iz istog perioda.
Postoji nekoliko razloga zašto je užasno gonjenje veštičarenja konačno ugašeno tokom 18. veka.
Tokom suđenja vešticama u 16. i 17. veku bilo je nezakonito primenjivati torturu za iznuđivanje priznanja, a ni osuđenim zločincima nije bilo dozvoljeno da budu svedoci. To je značilo da u teoriji osuđena „veštica“ nije mogla da otkrije imena drugih „veštica“.
„Međutim, nije bilo neuobičajeno da se zažmuri pred zakonom u slučajevima veštičarenja; korišćena je tortura, a osuđene ‘veštice’ su bile prinuđene da imenuju svoje saučesnike. Slovo zakona se tumačilo i praktikovalo veoma različito, a to je dovelo na mnoga suđenja vešticama tokom tog perioda“, rekao je Šjotner Skar.
„Krajem 17. veka, sudska praksa je počela da se menja. Nekoliko govornika zakona postalo je strožije, zahtevalo je odgovarajuće dokaze i prestalo da prihvata upotrebu torture. Govornici prava su takođe postali bolje obrazovani i profesionalni, uticali su i predavali lokalni okrug sudije“, rekla je ona.
Krajem 17. veka sve je više sudija zapravo počelo da poštuje zakon, kada je postalo teško izneti slučajeve veštičarenja na sud.
„Kako se može dokazati izmišljeni zločin ako više nije prihvatljivo prisiljavati nekoga na priznanje?“ Ona je rekla.
Praksa prinudne žalbe je takođe uvedena Norveškim zakonikom Kristijana V iz 1687. To je značilo da se na stroge kazne može uložiti žalba apelacionom sudu kako bi optuženi mogli da se sude u profesionalnijem sudu.
U 18. veku, Evropa je ušla u doba prosvetiteljstva gde su nauka, razum, tolerancija i napredak stekli uporište, što je pomoglo da se promene percepcije i stavovi.
Međutim, kada je nestalo gonjenje veštičarenja, drugi mehanizam je omogućio praćenje i borbu protiv Samijske religije i načina na koji se ona praktikovala: na scenu su stupili misionari.
„Čini se da su misionari preuzeli odgovornost od pravosudnog sistema kako bi se ’pozabavili‘ religijom Samija i njenom praksom“, kaže Šjotner Skar.
O tome postoje dobri dokazi u misionarskim izveštajima iz 18. veka.
„Neki od ovih misionarskih izveštaja čine užasno čitanje. Nalazimo opise Samija ljudi koji su se bavili ‘đavolskim čarobnjaštvom’. Misionarski izveštaji pokazuju da su religiju Sama neki još uvek tumačili kao vradžbinu i đavolje delo, iako se činilo da pravosudni sistem više nije zainteresovan da to procesuira“, kaže ona.
Sveštenik Johan Randulf, autor Nerojevog rukopisa, piše da „južni Sami imaju mnogo različitih bogova, ali da svi pripadaju đavolu“.
„Znam da je on, zajedno sa svim drugim [sami bogovima], sam đavo.“ Ovako sveštenik opisuje jednog od južnosamejskih bogova, a opisuje i joik kao „pesmu satane“.
Od ranog srednjeg veka, mnogi pokušaji da se Sami hristijanizuju dešavali su se u većem delu nordijskog regiona, ali tek nakon osnivanja Koledža misija u Kopenhagenu 1714. godine, misionarski rad je zaista započeo.
Jedan od najrevnijih misionara bio je Tomas fon Vesten (1643-1727) iz Trondhajma. Dobio je nadimak Samski apostol. Godine 1716. Tomas fon Vesten je imenovan da vodi i organizuje Sami misiju, i od tada, Trondhajm se uspostavio kao moćni centar za Samiju misiju kroz fon Vestenovo obrazovanje Samijskih misionara.
Tomas fon Vesten je bio stalno zabrinut da hrišćansko obrazovanje za narod Same mora da se odvija na njihovom sopstvenom jeziku — Sami — i da obraćenje treba da bude lično i iskreno.
Tomas fon Vesten i drugi misionari razgovarali su sa Samima i intenzivno su dovodili u pitanje njihova verovanja i običaje. Misionari su mnogo naučili iz ovog napora, ali su primetili da se nisu svi Sami usuđivali da govore o svojim verovanjima i običajima.
„Ovo je na kraju dovelo do toga da je fon Vesten uveo amnestiju za Same kako ne bi mogli biti krivično gonjeni po zakonu o vještičarstvu bez obzira šta su rekli misionarima. Ovo je bilo zamišljeno kao neka vrsta osiguranja za Sami narod kako bi se usudili da razgovarajte otvorenije sa misionarima“, kaže Šjotner Skar.
Međutim, amnestija nije sprečila demonizaciju kulture Samija.
Među brutalnijim metodama koje su fon Vesten i drugi misionari koristili tokom misionarskog perioda bili su konfiskacija ceremonijalnih samijskih bubnjeva, uništavanje žrtvenih mesta i svetih mesta u prirodi. Revni misionar je bio odgovoran za konfiskaciju preko 100 ceremonijalnih samijskih bubnjeva.
Većina bubnjeva je poslata u Kopenhagen, a mnogi od njih su, nažalost, uništeni u velikom požaru 1728. godine.
Međutim, neki od bubnjeva koje su misionari zaplenili završili su u drugim muzejima ili kod privatnih kolekcionara. Jedan od njih je bio Foldal bubanj, koji je fon Vesten zaplenio u Namdalenu. Ovaj bubanj je na kraju završio u muzeju Majningen u Nemačkoj. Godine 2023. konačno je vraćen u područje južnog Samija i trenutno je izložen u Muzeju Saemien Sijte u Snasi.
Tomas fon Vesten je takođe bio snažan zagovornik uvođenja zabrane alkohola.
„1. februara 1723. norveški misionar Tomas fon Vesten pojavio se na lokalnoj skupštini u Overhali. On je verovao da Sami konzumiranje alkohola staje na put njihovom preobraćenju u hrišćanstvo i naredio je Norvežanima da prestanu da im prodaju žestoka pića i pivo. . Kada su Sami upijali ‘Zatanov loche drich’, ubrzo su počeli da praktikuju svoju pagansku religiju i vradžbine“, kaže fon Vesten.
Tomas fon Vesten je završio svoj govor tražeći da se zabrani Sami „paganski“ običaji sahranjivanja u planinama i da svi Norvežani koji su u svojim domovima imali decu Samija moraju da obezbede da dobiju hrišćansko obrazovanje i da nijedan Sami ne sme biti bez stalni rad.
Margareta Mortensdater Trefot
„Kao deo istraživačkog projekta, zanimaju me i stavovi prema religiji Južnog Samija, koju su Norvežani često označavali kao veštičarenje i idolopoklonstvo“, rekao je Šjotner Skar.
Optužbe za vradžbine podignute protiv Margarete Mortensdater Trefot su među slučajevima koje želi da pobliže prouči.
„Ovde sam donekle nesigurna u vezi sa etničkom pripadnošću, pošto lokalni okružni sudija naziva optuženog ‘finn’, što se, uz ‘lapp’, često koristilo za označavanje Samija. Margareta je rekla da je poreklom iz istočne Finske. Ovo je poznat slučaj, ali nije ranije analiziran, pa ću njegovu analizu uvrstiti u svoju tezu“, kaže ona.
Margareta Mortensdater Trefot bila je prosjakinja, koja je – prema svedočenju svedoka – hodala okolo želeći ljudima zlo bacajući čini na njih ako joj ne daju novac, hranu ili smeštaj.
Slučaj je prvi put saslušan na lokalnoj skupštini u Verdalenu i pominje se u sudskim spisima u periodu 1711–1712.
„Margareta je zatim pratila lokalnog okružnog sudiju i sudskog izvršitelja u njihovim sudskim posetama i bila je predstavljena na nekoliko okružnih sudova, gde mnogi ljudi svedoče da im je želela zlo“, kaže Šjotner Skar.
Izvor je sudski zapisnik br. 6 iz Stjora i Okružnog suda Verdal, 1709-1715.
„Ona je tada optužena da se bavila zlim vradžbinama, ali još ne znam kako se ovaj slučaj završio jer nisam našao ništa više o presudi iz izvora“, rekao je Šjotner Skar.
Ona takođe proučava u kojoj meri iu kom obliku su magijske prakse i verovanja živeli tokom veka.
