Prizemljeni na Zemlji, čak i najnekoordiniraniji ljudi mogu lako da osete gde naši udovi mašu i da li se krećemo, padamo ili sedimo uspravno uz inpute iz nekoliko zgodnih telesnih sistema. Ali uklonite gravitaciju, stavite slušalice za virtuelnu stvarnost ili sedite u automobilu u pokretu, i stvari će postati malo omamljene.
Srećom, astronauti su prilično spretni u prilagođavanju mikrogravitaciji kada su stacionirani u orbitalnim svemirskim brodovima. Nova studija nije otkrila nikakve očigledne promene u sposobnosti ljudi da procene kretanje dok su u svemiru ili nakon što se vrate.
Skoro odsustvo gravitacije menja percepciju kretanja astronauta tako da se osećaju kao da se kreću brže nego što jesu kada se kreću oko svojih skučenih, bestežinskih odaja. Pa ipak, oni još uvek mogu tačno da procene koliko su daleko putovali niz hodnik u vizuelnim simulacijama, tokom i posle svemirskog leta, pokazalo je istraživanje.
„Na osnovu naših otkrića, čini se da su ljudi iznenađujuće sposobni da adekvatno nadoknade nedostatak prirodnog okruženja na Zemlji koristeći vid“, kaže Lorens Haris, senzorni fiziolog sa Univerziteta Jork u Torontu i viši autor studije.
Jedan od načina na koji naša tela određuju promene u položaju je ljuljanje i pražnjenje tečnosti sadržane u nekoliko petljastih kanala duboko u svakom uhu. Poznat kao vestibularni sistem, on nam pruža percepciju ubrzanja, nagiba i rotacije.
U svemiru, mikrogravitacija narušava vestibularni sistem uklanjajući neke od informacija koje bi inače obrađivao: konstantno privlačenje gravitacije na Zemlji koja nam govori u kom pravcu je gore.
Smatra se da se ovaj poremećaj može oponašati na Zemlji tražeći od ljudi da legnu, bilo na leđa ili na bok. U tim horizontalnim položajima, tečnosti u tim kanalima nisu baš tako precizne u mernim pozicijama.
Obično, vestibularni sistem radi u tandemu sa vizuelnim sistemom da oseti koliko daleko, koliko brzo i u kom pravcu smo putovali. Ali u orbiti, astronauti imaju manje ‘opterećenja’ na sitnim česticama koje se vrte u tečnostima unutrašnjeg uha i mogu postati osetljivije na vizuelne informacije kao kompenzaciju.
Haris i kolege su se pitali kako bi ovo moglo da utiče na percepciju astronauta pređene udaljenosti u vizuelnoj simulaciji, tokom i posle dužeg svemirskog leta, i da li promene u držanju tela imaju sličan efekat.
Istraživači su testirali desetak astronauta – šest muškaraca i šest žena – pre, tokom i posle svojih jednogodišnjih misija na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) i uporedili njihov učinak sa 20 kontrola na Zemlji.
Pre nego što su otišli i po povratku na Zemlju, astronauti su testirani sedeći uspravno i ležeći na leđima; u svemiru su slobodno lebdeli, ali vezani za naslon.
Zdravstveni uticaji svemirskih letova su veliki fokus svemirskih misija, posebno kada se svemirske agencije kao što je NASA i zemlje kao što je Kina spremaju da pošalju astronaute na Mars.
Ubrzo nakon svemirskog leta, astronauti su malo precenili rastojanje u vizuelnom zadatku kada su ležali u poređenju sa uspravnim sedenjem pre svoje misije, iako su te razlike kasnije nestale.
U proseku, međutim, percepcija astronauta o udaljenosti koju su prešli virtuelnim hodnikom nije se značajno promenila tokom njihovog boravka u svemiru, niti nedelju dana ili 85 dana nakon njihovog povratka. Ovo je slično prethodnim nalazima Harisa i njegovih kolega koji sugerišu da astronauti nemaju problema da se orijentišu u svemiru.
Ovo je dobra vest za hitne situacije kada astronauti moraju brzo da se kreću kroz ISS da bi locirali opremu ili došli do otvora za evakuaciju, kažu istraživači.
Bilo je „veoma ohrabrujuće“ otkriti da astronauti mogu „sasvim precizno“ da izmere koliko su daleko prošli kroz virtuelne prostore nakon samo nekoliko dana ili čak meseci u orbiti, kaže Haris.
Naravno, ovo je mala studija nekoliko visoko obučenih pojedinaca i potrebno je više istraživanja da bi se bolje razumelo kakvu ulogu vestibularni sistem igra u proceni kretanja unapred i da li gravitacija iskrivljuje percepciju na druge načine.
Studija je objavljena u npj Mikrogravitacija.
