Moždani udar često utiče na sposobnost osobe da pomera donji deo tela od kukova do stopala. Ovo dovodi do smanjenog kvaliteta života i mentalnog zdravlja pored povećane podložnosti padovima. Ali sada, istraživači UBC Okanagana istražuju nove metode lečenja kako bi premostili jaz u pružanju usluga i ishode oporavka za pacijente nakon moždanog udara.
„Skraćena dužina boravka u bolnici i kontinuirani izazovi u tranziciji nazad u zajednicu — uključujući loš pristup kontinuiranim uslugama rehabilitacije moždanog udara — doveli su do značajnih nezadovoljenih potreba za oporavkom“, kaže Sarah Park, student master studija u Centru za prevenciju i upravljanje hroničnim bolestima ( CCDPM) sa sedištem u UBC Okanagan. „Ovo se posebno odnosi na oporavak donjih ekstremiteta. Ljudi se mogu boriti da povrate ravnotežu, stabilnost i koordinaciju hoda za svakodnevne životne aktivnosti, pa čak i za pravilno kretanje.“
Dr Brodie Sakakibara, CCDPM istražitelj, nedavno je predvodio nacionalni tim istraživača, kliničara i ljudi sa životnim iskustvom da proceni izvodljivost programa telerehabilitacije sa ciljem da se poboljša oporavak donjih ekstremiteta nakon moždanog udara.
„Više ljudi preživljava moždani udar i potreba za pristupačnom rehabilitacijom bez obzira na geografsku lokaciju postaje sve važnija“, kaže dr Sakakibara. „Ovaj program koristi tehnologiju, stručnost kliničkih terapeuta i motivaciju pojedinaca da poboljšaju oporavak od moždanog udara.“
Za studiju, više od 32 učesnika, svi koji su doživeli moždani udar u poslednjih 18 meseci, primili su osam sesija telerehabilitacije putem video konferencije sa obučenim fizioterapeutom. Istraživački tim je usredsredio svoje napore na poboljšanje pokretljivosti donjeg dela tela kroz standardizovane vežbe u kombinaciji sa podrškom za samoupravljanje.
„Sve u svemu, učesnici su primetili poboljšanja u svojoj mobilnosti i snazi, i ostvarili primetan napredak ka svojim rehabilitacionim ciljevima“, kaže koistražitelj dr Ada Tang, vanredni profesor na Školi rehabilitacionih nauka na Univerzitetu Mekmaster. „Oni su takođe stekli veštine samoupravljanja kako bi se osnažili i zadržali svoja dostignuća u napredovanju.
Dok su se mnogi virtuelni programi rehabilitacije razvili iz nužde tokom pandemije COVID-19, ovakvi programi su pokazali izvodljivost i povećanu dostupnost pacijentima. Posebno oni koji žive u ruralnim i udaljenim područjima.
Međutim, istraživači su primetili da se terapeutske koristi ne održavaju ako se dodatna terapija ne održi nakon završetka formalnog programa, objašnjava Park, koji je takođe bio glavni autor studije. Važno je da se u intervencije rehabilitacije nakon moždanog udara ugrade veštine samoupravljanja, koje osnažuju učesnike da nastave da vežbaju i zadrže te beneficije nakon završetka programa.
„Sve u svemu, programi samoupravljanja imaju za cilj da poboljšaju zdravstvene ishode pomažući ljudima da se prilagode svojim okolnostima kroz novostečene veštine, koje bi mogle sprečiti ili nadoknaditi neke od poteškoća sa kojima se pojedinci suočavaju kada budu otpušteni iz nege“, objašnjava Park. „Programi virtuelne rehabilitacije, sa nivoom samoupravljanja, na kraju mogu poboljšati kontinuitet brige za pacijente koji se vraćaju u zajednicu i pomoći u poboljšanju njihovog ukupnog kvaliteta života.“
Studiju je nedavno objavio časopis Physical Therapy and Rehabilitation Journal.