Da li su svi podjednako pogođeni zagađenjem životne sredine? Ovo je suština ‘ekološke pravde’, koncepta koji je nastao u Sjedinjenim Državama tokom 1970-ih. Okreće se oko ideje da se obezbedi pravičnost i pravičnost u pitanjima životne sredine, sprečavajući nesrazmeran uticaj ekoloških problema na određene grupe ili regione.
SAD su postigle značajan napredak u smanjenju zagađenja vazduha kroz stroge propise i politike, usmeravajući svoju pažnju na rešavanje društvenih razlika u kvalitetu vazduha. Međutim, u Koreji postoji praznina u istraživanju ekološke pravde.
Istraživački tim na čelu sa profesorom Hiung Joo Leeom iz Odseka za nauku o životnoj sredini i inženjering na Univerzitetu za nauku i tehnologiju Pohang (POSTECH), u saradnji sa Odborom za vazdušne resurse Kalifornije, sproveo je studiju o uticaju politike zatvaranja na zagađenje vazduha u SAD tokom pandemije COVID-19.
Istraživanje je imalo za cilj da analizira kako su ove politike uticale na društvene nejednakosti u izloženosti zagađenju vazduha i da pruži uvid u formulisanje politike ekološke pravde. Nalazi su objavljeni u časopisu Atmosfersko okruženje.
Azot-dioksid (NO 2 ), zagađivač vazduha koji se emituje iz vozila i industrijskih aktivnosti, služi kao ključni indikator zagađenja vazduha izazvanog sagorevanjem. Tim je istraživao uticaj politike zatvaranja na socijalne razlike u zagađenju vazduha NO 2.
Nalazi su otkrili značajno smanjenje prosečnih koncentracija NO 2 u Kaliforniji, SAD, za približno 34% nakon zatvaranja, isključujući uticaje vezane za vremenske prilike. Neurbane oblasti su doživele pad od 17%, dok su urbane oblasti zabeležile smanjenje nivoa NO 2 od 50%, prvenstveno zbog značajnog pada saobraćaja tokom karantina.
Štaviše, istraživački tim je analizirao promene u društvenoj nejednakosti u vezi sa zagađenjem vazduha, koristeći perspektivu ekološke pravde. Oni su identifikovali socijalno ugrožene grupe na osnovu nivoa obrazovanja i rase/etničke pripadnosti i procenili njihovu izloženost zagađenju vazduha, primećujući značajno smanjenje dispariteta sa 79% na 37%.
Ovo smanjenje se pripisuje činjenici da je veća verovatnoća da će zajednice u nepovoljnom položaju u SAD živeti u oblastima sa povišenim emisijama azotnih oksida (NO k ) iz vozila kao što su dizel kamioni i u neposrednoj blizini puteva, distributivnih centara i luka. Shodno tome, ove zajednice su bile više pogođene smanjenim saobraćajem tokom zatvaranja.
Sprovođenje politike izolacije radi suzbijanja širenja koronavirusa ne samo da je dovelo do pada prosečnog nivoa zagađenja vazduha, već je doprinelo i smanjenju društvenih nejednakosti povezanih sa zagađenjem vazduha. Ovo naglašava potencijal politika koje regulišu emisije NO k iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem da smanje prosečnu koncentraciju NO 2 i istovremeno smanje disparitet izloženosti zagađenju vazduha.
Tim naglašava važnost učenja lekcija za buduću politiku zagađenja vazduha iz iskustava u Kaliforniji. Dok smanjenje društvenih razlika u izloženosti zagađenju vazduha tokom karantina može biti privremeno, uporno smanjenje ovih nejednakosti može se postići ciljanom kontrolom izvora putem vazdušnih politika. Ovo zahteva analizu društvenih nejednakosti na nivou cele zemlje u izloženosti svakom zagađivaču vazduha i napore da se uhvati u koštac sa specifičnim izvorima odgovornim za ove disparitete.
Profesor Hiung Joo Lee je izjavio: „Trenutno je Koreja prvenstveno fokusirana na snižavanje prosečnog nivoa zagađenja vazduha. Međutim, istovremeno smanjenje prosečnog nivoa zagađenja vazduha i društvene nejednakosti u pogledu zagađenja vazduha je moguće. To se može postići razvojem politika koje uključuju ekološke principi pravde“.
