Na Marsu ima mnogo kratera, posebno u poređenju sa Zemljom. To je prvenstveno zahvaljujući nedostatku vremenskih sila i jakoj tektonici ploča koja remeti formiranje ovakvih uticaja na našu matičnu planetu.
Međutim, nisu svi udarni krateri na Marsu direktno uzrokovani udarima asteroida. Mnogi od njih su uzrokovani izbacivanjem asteroida koji se vraća na planetu. Jedna nedavna studija pokazala je koliko ovo može biti uticajno – zaključuje se da je jedan veliki udarni krater na Marsu stvorio preko dve milijarde drugih manjih kratera udaljenih do skoro 2000 km.
Studija, objavljena na 55. godišnjoj konferenciji o lunarnoj i planetarnoj nauci u Teksasu, fokusira se na krater nazvan Corinto. Nalazi se u Elisium Planitia, samo oko 17 stepeni severno od ekvatora Crvene planete.
To je relativno mlad krater po marsovskim standardima, a najbolja procena naučnika da je njegova starost bila pre oko 2,34 miliona godina. Međutim, prilično je ogroman jer je tako mlad, jer je prosečno vreme između uticaja njegove veličine oko 3 miliona godina. Kao takav, naučnici misle da bi to mogao biti najnoviji krater te veličine na Marsu.
Ipak, nije zato zanimljivo. Ima obiman „sistem zraka“. To znači da je značajna količina izbacivanja izbačena sa mesta udara i pala na drugo mesto na planeti, stvarajući „zrake“ iz centralne tačke udara koje se i danas mogu videti na mapi površine planete.
Korintski krater je oko 14 km u prečniku i 1 km dubine. Unutrašnja posuda je ispresecana drugim, manjim kraterima koji su se desili prilikom njegovog udara. Indikacije sugerišu da je bila puna vodenog leda kada je udarena, jer je izgledalo da je nakon udara došlo do degazacije pregrejanog leda. Proračuni ukazuju na relativno strm ugao udara od oko 30-45 stepeni od pravog pravca – a činilo se da udarni element dolazi sa severa.
Kao rezultat toga, veliki deo udarnog polja leži južno, posebno jugozapadno, od kratera. Dok se neki sekundarni krateri izbačaja nalaze severno od glavnog, čini se da je jasno da je ugao udarca bio dovoljno značajan da većinu izbačenih kratera gurne na jug.
Praćenje putanje ovog izbacivanja nekoliko miliona godina kasnije nije lako. Naučnici su koristili podatke koje su prikupili HiRISE i Contekt Camera (CTKS) na Mars Reconnaissance Orbiter (MRO) i analizirali karakteristike manjih kratera koji okružuju glavni krater Korinto. Konkretno, tražili su kratere koji su izgledali kao da će biti uzrokovani izbacivanjem, a ne međuplanetarnim udarcem.
Grupisali su različite tipove izbačenih kratera koje su pronašli u pet različitih „facija“, prvenstveno fokusirajući se na to koliko su udaljeni od glavnog kratera. Svaka facija ima svoje posebne karakteristike. Na primer, Facies 0, onaj koji je najbliži glavnom krateru, je polukružan, izgleda da nema izbačaja ili ima veoma jasne ivice. S druge strane, krateri Facies 3 su dugi i uski, a ne polukružni (nagoveštavajući da se nešto otkotrljalo da bi ih stvorilo) i prikazani su kao veoma svetli na MRO slikama.
Dva glavna nalaza iz ovog dokumenta će verovatno najviše skrenuti pažnju. Naučnici su otkrili da postoji blizu 2 milijarde sekundarnih udarnih kratera većih od 10 metara uzrokovanih izbacivanjem iz Korinta. A ti sekundarni krateri se pojavljuju na udaljenosti do 1850 km. To bi ga, ubedljivo, učinilo najupečatljivijim (nameravanjem reči) od nedavnih marsovskih kratera u smislu samog broja i udaljenosti njegovog izbacivanja.
U radu se nije ulazilo u to šta bi to moglo značiti za naše šire razumevanje ovih procesa na crvenoj planeti, niti koji bi budući rad mogao biti završen – verzija recenzirana za ovaj članak imala je samo dve stranice. Ali, kao i kod većine stvari u nauci, novi rekord za nešto – u ovom slučaju, udaljenost i količina kratera sekundarnog udara, privlači dodatna istraživanja, tako da ćemo morati da vidimo šta, ako ikakva, buduća otkrića mogu biti napravljena u vezi sa ovim zanimljivim Marsovski krater.
