Izgradnja zgrada čini ogroman deo emisije gasova staklene bašte: oko 36% emisije ugljen-dioksida i 40% potrošnje energije u Evropi, na primer. Zbog toga je Evropska unija razvila propise o ponovnoj upotrebi građevinskog materijala.
Neki gradovi već dodaju više ponovne upotrebe materijala u izgradnju. Amsterdam, na primer, pokušava da prepolovi svoju upotrebu sirovina do 2030. Holandija u celini ima za cilj cirkularnu ekonomiju potpuno ponovo korišćenih materijala do 2050. godine.
Ali još uvek se utvrđuje najbolji način da se organizuje ponovna upotreba građevinskog otpada. Za jednu stvar: gde treba da se skladišti građevinski materijal za višekratnu upotrebu pre nego što se ponovo upotrebi? Nedavno objavljena studija koja se fokusira na Amsterdam otkriva da optimalni sistem ponovne upotrebe materijala za izgradnju ima mnogo lokalnih skladišnih čvorišta koja drže materijale u krugu od nekoliko milja od mesta gde će biti potrebni.
„Naši nalazi predstavljaju polaznu tačku za kreatore politike u Amsterdamu da efikasno izrade strategiju korišćenja zemljišta“, kaže Tanja Cui, postdoktor na MIT-u i koautor novog rada. „Identifikovanjem ključnih lokacija koje su više puta favorizovane u različitim scenarijima čvorišta, naglašavamo važnost davanja prioriteta ovim oblastima za buduće poduhvate cirkularne ekonomije u Amsterdamu.
Studija doprinosi novoj oblasti istraživanja koja povezuje klimatske promene i urbano planiranje.
„Pitanje je gde stavljate materijal između rušenja i nove izgradnje“, kaže Fabio Duarte, glavni istraživač u laboratoriji Senseable Citi Lab MIT-a i koautor novog rada. „To će imati ogroman uticaj u smislu transporta. Dakle, morate da definišete najbolje lokacije. Da li treba da postoji samo jedna? Da li da držimo materijale na velikom broju lokacija? Ili postoji optimalan broj, čak i ako se menja tokom vremena? To je ono što smo ispitali u radu.“
Rad „Prostorna optimizacija kružnih drvenih čvorišta“ objavljen je u časopisu npj Urbana održivost. Autori su Tsui, koji je postdoktor na MIT Senseable Amsterdam Lab u Amsterdamskom institutu za napredna metropolitanska rešenja (AMS); Titus Venverloo, istraživač u MIT Senseable Amsterdam Lab i AMS; Tom Benson, istraživač u laboratoriji Senseable Citi; i Duarte, koji je takođe predavač na MIT-ovom odeljenju za urbanističke studije i planiranje i MIT Centru za nekretnine.
Brojni stručnjaci su prethodno proučavali u kojoj bi skali cirkularna ekonomija ponovo korišćenih materijala mogla najbolje da funkcioniše. Neki su sugerisali da vrlo lokalni krugovi reciklaže materijala imaju najviše smisla; drugi su predložili da će reciklaža građevinskog materijala najbolje funkcionisati na regionalnom nivou, sa radijusom distribucije koji pokriva 30 ili više milja. Neke analize tvrde da će ponovna upotreba na globalnom nivou biti neophodna u određenoj meri.
Sadašnja studija dodaje ovom ispitivanju najbolje geografske razmere za ponovno korišćenje građevinskih materijala. Trenutno čvorišta za skladištenje koja postoje za takve ponovo korišćene materijale biraju pojedinačne kompanije, ali te lokacije možda nisu optimalne ni ekonomski ni ekološki.
Da bi sproveli studiju, istraživači su u suštini sproveli niz simulacija gradskog područja Amsterdama, fokusiranih isključivo na ponovnu upotrebu drveta. Simulacije su ispitale kako bi sistem funkcionisao ako bi u širem Amsterdamu postojalo od jednog do 135 čvorišta za skladištenje drveta. Modeliranje je uračunalo brojne varijable, kao što su smanjenje emisija, logistički faktori, pa čak i kako bi promena scenarija ponude i potražnje uticala na održivost čvorišta za ponovnu upotrebu.
Na kraju, istraživanje je otkrilo da bi optimalni sistem u Amsterdamu imao 29 drvenih čvorišta, od kojih bi svako služilo u radijusu od oko 2 milje. Ova postavka je generisala 95% maksimalnog smanjenja emisije CO 2, uz zadržavanje logističkih i ekonomskih koristi.
To rezultira i čvrstom na strani postojanja više lokalizovanih mreža za održavanje građevinskih materijala u upotrebi.
„Ako imamo rušenje na određenim lokacijama, onda možemo da projektujemo gde su najbolja mesta u gradu da imaju ova čvorišta cirkularne ekonomije, kako ih zovemo“, kaže Duarte. „To nije samo jedno veliko čvorište – ili jedno čvorište po gradilištu.“
Studija nastoji da identifikuje ne samo optimalan broj lokacija za skladištenje, već i da identifikuje gde bi te lokacije mogle biti.
„[Nadamo se] naše istraživanje podstakne diskusije u vezi sa lokacijom i razmerom kružnih čvorišta“, kaže Tsui. „Iako je mnogo pažnje posvećeno aspektima upravljanja kružnom ekonomijom u gradovima, naša studija pokazuje potencijal korišćenja podataka o lokaciji o materijalima za donošenje odluka u urbanističkom planiranju.
Simulacije su takođe osvetlile dinamiku ponovne upotrebe materijala. U scenarijima u kojima je Amsterdam imao od dva do 20 čvorišta za reciklažu drveta, troškovi su se smanjivali kako se broj čvorišta povećavao – jer više čvorišta smanjuje troškove transporta. Ali kada se broj čvorišta popeo na oko 40, sistem je u celini postao skuplji – jer svako skladište drvne građe nije skladištilo dovoljno materijala da bi opravdalo korišćenje zemljišta.
Kao takvi, rezultati mogu biti od interesa za kreatore klimatske politike, urbanističke planere i poslovne interese koji se uključuju u implementaciju cirkularne ekonomije u građevinskoj industriji.
„Na kraju,“ kaže Tsui, „mi zamišljamo da naše istraživanje katalizuje smislene diskusije i usmerava kreatore politike ka donošenju bolje informisanih odluka u unapređenju agende cirkularne ekonomije u urbanim kontekstima“.
