Istraživači su po prvi put otkrili dokaze mikroplastične kontaminacije u arheološkim uzorcima tla.
Tim je otkrio sitne mikroplastične čestice u naslagama dubljim od 7 metara, u uzorcima koji datiraju iz prvog ili ranog drugog veka i iskopanim krajem 1980-ih.
Očuvanje arheologije in situ je bio preferirani pristup upravljanju istorijskim lokalitetima tokom jedne generacije. Međutim, istraživački tim kaže da bi nalazi mogli da podstaknu preispitivanje, s tim da bi sitne čestice potencijalno kompromitovale očuvane ostatke.
Mikroplastika su male plastične čestice, veličine od 1 μm do 5 mm. Dolaze iz širokog spektra izvora, od većih plastičnih komada koji su se raspali, ili peleta smole koji se koriste u proizvodnji plastike, a koji su se često koristili u kozmetičkim proizvodima do oko 2020.
Studiju, objavljenu u časopisu Nauka o totalnoj životnoj sredini, sproveli su univerziteti Jork i Hal, a podržala je obrazovna dobrotvorna organizacija York Archaeology.
Profesor Džon Šofild sa Odseka za arheologiju Univerziteta u Jorku je rekao: „Ovo se čini kao važan trenutak, koji potvrđuje ono što smo trebali očekivati: da su ono što se ranije smatralo netaknutim arheološkim naslagama, zrelim za istraživanje, u stvari kontaminirano plastikom, i da to uključuje depozite uzorkovane i uskladištene krajem 1980-ih.
„Poznajemo plastiku u okeanima i rekama. Ali ovde vidimo naše istorijsko nasleđe koje uključuje toksične elemente. U kojoj meri ova kontaminacija ugrožava dokaznu vrednost ovih naslaga, a njihov nacionalni značaj je ono što ćemo pokušati da saznamo.“
Dejvid Dženings, izvršni direktor Iork Archaeologi, dodao je: „Mi o mikroplastici razmišljamo kao o veoma modernom fenomenu, jer o njoj zaista slušamo tek poslednjih 20 godina, kada je profesor Ričard Tompson 2004. otkrio da je preovlađujuća u naša mora od 1960-ih sa posleratnim bumom u proizvodnji plastike“,
„Ova nova studija pokazuje da su čestice infiltrirane u arheološke naslage, i kao i okeani, to se verovatno dešavalo u sličnom periodu, sa česticama pronađenim u uzorcima tla uzetim i arhiviranim 1988. u Velington Rou u Jorku.
Studija je identifikovala 16 različitih tipova mikroplastičnih polimera u savremenim i arhiviranim uzorcima.
„Tamo gde ovo postaje briga za arheologiju jeste kako mikroplastika može da ugrozi naučnu vrednost arheoloških naslaga. Naši najbolje očuvani ostaci — na primer, nalazi Vikinga u Kopergejtu — bili su u stalnom anaerobnom vodenom okruženju više od 1.000 godina, koje je sačuvalo organske materijali neverovatno dobri.
„Prisustvo mikroplastike može i promeniće hemiju tla, potencijalno unoseći elemente koji će izazvati raspadanje organskih ostataka. Ako je to slučaj, očuvanje arheologije in situ možda više nije prikladno“, dodao je Dejvid Dženings.
Istraživački tim kaže da će dalje istraživanje uticaja mikroplastike biti prioritet za arheologe, s obzirom na potencijalni uticaj ovih hemikalija koje je napravio čovek na arheološke naslage.
