Dakle, upravo ste napunili 40. Čestitamo! Sada ispuštate malo stenjanje kada ustanete, upravo ste primetili sedu dlaku na obrvi na svim mestima, i konačno ste se predali i prešli na novi zarez na svom pojasu.
Povećanje težine povezano sa godinama – ili širenje u srednjim godinama – toliko je uobičajeno u mnogim delovima sveta da je skoro postalo kliše. Prosečna mlada odrasla osoba u SAD može očekivati da će se ugojiti skoro 15 kilograma do svoje 50. godine.
Nedavna studija o mozgu i telu miševa mogla bi nam pomoći da bolje razumemo zašto se naša tela lakše debljaju kako starimo. Istraživači sa Univerziteta Nagoja i Univerziteta Osaka u Japanu tvrde da bi promene u oblicima neurona u regionu mozga odgovornom za apetit i metabolizam mogli biti značajni faktori.
Iako bi neki mogli da slave ‘tata ili mama bod’ kao znak seksualne privlačnosti 21. veka, takođe je tačno da višak kilograma kako godine odmiču može dovesti pojedince u veći rizik od niza zdravstvenih problema, od tipa 2 dijabetesa do kardiovaskularnih bolesti.
Savremena ishrana i sedentarni način života nesumnjivo igraju ulogu u povećanju telesne težine u mnogim delovima sveta. Ipak, takođe je prihvaćeno da promene u ljudskom telu znatno otežavaju gubitak težine svake decenije.
Jedan od načina na koji naše telo troši masti je da ih pretvorimo u toplotu da bismo se zagrejali. Bebe imaju ovo sve do likovne umetnosti, sagorevajući rezerve energije uskladištene u onome što se naziva smeđim masnim tkivom.
Ova sposobnost slanja lipida u metabolički dimnjak opada sa godinama, što sugeriše da je barem deo masti koju skladištimo oko naših creva i visceralnih organa rezultat promena u načinu na koji se telo održava toplo.
Da bi otkrili gde bi se ovaj ‘termostatski prekidač’ mogao okrenuti, istraživači su skrenuli pažnju na centralni krug tela za upravljanje temperaturom, koji se nalazi u delu mozga koji se zove hipotalamus.
Ovde je poznato da receptor melanokortina-4 (MC4R) igra ključnu ulogu u moderiranju potrošnje energije u odnosu na unos energije. Istraživači su se pitali da li ćelijska dinamika ovog receptora može ukazati na put do metaboličkih promena koje se pojavljuju kako starimo.
Koristeći miševe kao test model, tim je uveo antitela dizajnirana da istaknu MC4R proteine. Identifikovali su male izbočine, nazvane primarne cilije, na stranama određenih ćelija hipotalamusa za koje se činilo da su isključivo pune ovih proteina
Upoređujući MC4R-pozitivne cilije u mozgu mladih pacova sa onima u mozgu ‘sredovečnih’ pacova, istraživači su otkrili jasnu razliku u dužinama. Kako su pacovi starili, činilo se da su se ove projekcije skraćivale, do te mere da su praktično nestale kod mnogih starijih, gojaznijih pacova.
Veštačko smanjenje dužine cilija pomoću genetskog inženjeringa dovelo je do toga da mlađi miševi jedu više i sagorevaju manje masti, povećavajući svoju telesnu masu. Činilo se da ubrizgavanje hormona za suzbijanje apetita, zvanog leptin, pacovima sa kratkim cilijama takođe nema efekta, što implicira da je MC4R ključna karika u lancu kontrole apetita.
„Ova pojava, nazvana otpornost na leptin, često se primećuje i kod gojaznih pacijenata. Ovo je prepreka za lečenje gojaznosti, ali uzrok je dugo bio nepoznat“, kaže medicinski naučnik Univerziteta Nagoja Manami Oja.
Da bi utvrdio vezu između nestalih cilija i ishrane, tim je uzgajao testne životinje na različitim vrstama hrane. Na relativno masnoj ishrani, MC4R-pozitivne cilije su se smanjivale brže u poređenju sa onima odgajanim na ishrani koja sadrži manje masti.
Što pokazuje, dok stalna erozija mladosti smanjuje sposobnost našeg tela da sagoreva masti kao nekada, naša sklonost da svoje tanjire gomilamo masnom hranom samo obezbeđuje da srednja godina dolazi sa većim širenjem.
„Umerene navike u ishrani mogle bi da održe MC4R+ cilije dovoljno dugo da bi sistem mozga protiv gojaznosti održao u dobrom stanju čak i dok starimo“, kaže stariji autor Kazuhiro Nakamura, fiziolog sa Univerziteta Nagoja.
Ovo istraživanje je objavljeno u Cell Metabolism.
