Emisije gasova staklene bašte značajno se povećavaju u zemljama globalnog juga u roku od nekoliko godina nakon prvobitnog zaduživanja od Međunarodnog monetarnog fonda korišćenjem strukturnih zajmova, ali ne i kada su u pitanju fleksibilniji uslovi kreditiranja.
Međutim, sa drugim ili narednim zajmovima zemalja od strane MMF-a, njihove emisije su skoro odmah skočile, bez obzira na uslove kreditiranja, ukazuje nedavna studija.
Nalazi su objavljeni u časopisu Socio-Economic Review.
Strukturni zajmovi, jedan od dva primarna instrumenta zajma MMF-a, određuju precizne promene koje zajmoprimci moraju da izvrše da bi dobili sredstva. Nasuprot tome, kvantitativni zajmovi zahtevaju da zajmoprimci postignu merljive standarde – kao što je smanjenje svog deficita za 5%, na primer – ali im daju autonomiju u odlučivanju kako će to postići, rekao je autor studije Metju Soner, profesor sociologije na Univerzitetu Ilinois. Urbana-Champaign.
Strukturni uslovi nameću prisilna ograničenja tržišta, reforme koje pritiskaju zajmoprimce da povećaju svoj izvoz, indirektno povećavajući emisije gasova staklene bašte u zemljama kroz veće poljoprivredne ili proizvodne aktivnosti, rekao je Soener.
„Kao način da održe rast i otplate taj zajam, zemlje bi mogle odlučiti: ‘Pa, možemo da izvozimo više banana, šumskih proizvoda ili drugih poljoprivrednih proizvoda’—ili bilo šta da imaju specijalnost,“ rekao je on. „Radeći to, zemlja možda rešava jedan problem, ali oni izazivaju drugi povećavajući svoje emisije gasova staklene bašte.
Soener je ispitao potencijalne veze između uslova kreditiranja MMF-a i emisija, kao i kako su ove zemlje generisale ekonomski rast, za 130 zemalja globalnog juga od 1980-2018.
Uzorak je uključivao 32 zemlje koje nikada nisu dobile kredite MMF-a, ali Soener nije bio siguran zašto. Možda su bili dovoljno prosperitetni da im nije potrebna infuzija kapitala ili je bilo drugih elemenata koji nisu bili evidentni, rekao je on.
Međutim, Soener je namerno isključio iz uzorka članove Organizacije zemalja izvoznica nafte jer se ove nacije oslanjaju prvenstveno na bogatstvo zasnovano na nafti koje im daje povoljniju dinamiku ulaganja. U poređenju sa svojim kolegama, članice OPEK-a su u boljoj poziciji da izdrže pritiske kreditnog duga i izbegnu probleme platnog bilansa – disparitete u pristiglim sredstvima i onima koji odlaze globalnim partnerima – koji su povezani sa otplatom, rekao je Soener.
Počevši od 1980-ih, MMF je počeo da insistira na tome da se uz mnoge njegove kredite dodaju strukturni uslovi, uslovi koji često uključuju privatizaciju prirodnih resursa zajmoprimaca ili liberalizaciju njihove trgovinske politike i strane investicije, navodi se u studiji.
Postoje tri osnovna načina na koje ovi prisilni uslovi kreditiranja mogu dovesti do povećanja emisije gasova staklene bašte. Prvi je devalvacijom domaće valute, što izvoznu robu čini konkurentnijom u poređenju sa sličnim proizvodima, rekao je Soener.
Drugi je trgovinska otvorenost koja rezultira stranim direktnim investicijama i prilivom kapitala u zemlje sa nižim i srednjim dohotkom, čime se povećava njihova proizvodnja i izvoz. Treći su pritisci povezani sa politikom štednje, kao što je smanjenje domaćih socijalnih programa, jer oni mogu smanjiti potražnju i otežati zajmoprimcima da otplate dug.
Zajmoprimci pod pritiskom mogu da pribegnu vađenju prirodnih resursa da bi kompenzirali, rekao je Soener.
U Soenerovom početnom modelu, podaci su ukazivali da je vrsta uslova pozajmljivanja nametnutih zajmoprimcima bitna. U proseku, kvantitativni uslovi, koji su zemljama nudili veću fleksibilnost u načinu na koji su generisali rast i doneli fiskalnu politiku, rezultirali su nižim emisijama, dok su restriktivniji strukturni uslovi rezultirali povećanjem emisija.
Soener je zatim stvorio drugi skup modela koji su dali sliku „pre” i „posle” ovih efekata i uporedio promene u raznim gasovima staklene bašte u zemljama i da li su ove promene varirale kada je to bio prvi ili sledeći zajam zemlje od MMF-a.
„Za zemlje koje ulaze u program MMF-a po drugi ili naredni put, emisije su se povećale mnogo brže—skoro odmah, što sugeriše da ponovljena izloženost bilo kojoj vrsti zajma ubrzava ovaj efekat“, rekao je Soener.
Dok su se povećane emisije dešavale u svim tržišnim sektorima, poljoprivreda je imala veći i neposredniji uticaj. Povećanje gasova sa efektom staklene bašte povezano sa industrijom trajalo je nešto duže — oko osam ili devet godina nakon početka programa MMF-a, interval koji je imao smisla s obzirom na to da je potrebno vreme za izgradnju proizvodne infrastrukture, rekao je on.
Podaci su takođe potvrdili Soenerovu hipotezu da su veća tržišna konkurencija i politike štednje koje se često povezuju sa zajmovima MMF-a podstakle zajmoprimce da se upuste u „ekstraktivizam“ – eksploatišući svoje resurse kao što su drvo i poljoprivredna roba da podrže ekonomski rast kroz izvoz i otplate svoje međunarodne zajmodavce, prema na studiju.
Soener je rekao da njegovi nalazi pokreću važna pitanja o tome „šta bi se dogodilo da MMF ne nametne strukturne uslove zajmoprimcima. Moji rezultati sugerišu da bi emisije bile relativno niže“, naveo je on.
„Ako imate institucije poput MMF-a koje nameću pravila nad ovim zemljama koja ih na neki način ograničavaju, onda bi možda trebalo da obratimo pažnju i na te stvari“, rekao je Soener. „To bi moglo biti nešto o čemu bismo mogli da razmislimo kako bi ovim nacijama bilo dozvoljeno da se razvijaju, ali ne na načine koji su zasnovani na visoko ekstraktivnim oblicima ekonomskih odnosa.“
