Naše razumevanje šizofrenije se značajno povećalo poslednjih godina, pošto su studije velikih grupa ljudi identifikovale mnoštvo genetskih varijanti koje povećavaju rizik od bolesti kod osobe. Ali svaki od tih pojedinačnih faktora rizika predstavlja „samo mali deo ukupnog rizika“, rekao je Aleks Nord, profesor neurobiologije, fiziologije i ponašanja na UC Davis koledžu bioloških nauka i Centru za neuronauku.
Sada je tim istraživača na čelu sa Nordom i diplomiranim studentom Trejsi Voren povezao genetske varijante sa neuronskim putevima koji leže u osnovi nekih od najizazovnijih aspekata šizofrenije.
„Ovo je novi pristup“, rekao je Nord. „Imati ovaj nivo detalja je zaista moćno.“ Rezultati su objavljeni 15. marta u časopisu Molekularna psihijatrija.
Posao bi jednog dana mogao dovesti do bolje dijagnoze i lečenja najrazornijih simptoma šizofrenije – onih koji će najverovatnije ostaviti osobu bez krova nad glavom ili nezaposlenom – ali najmanje je verovatno da će reagovati na trenutne lekove.
Šizofrenija se često posmatra kao poremećaj zabluda i halucinacija, ali stvarnost je složenija. Ljudi sa bolešću često pate od niza simptoma, kao što su gubitak motivacije, nemogućnost da iskuse zadovoljstvo, socijalno povlačenje, emocionalnu ravnodušnost, pa čak i sklonost da ne govore.
Mogu da prođu meseci ili godine pre nego što se nekoj osobi postavi pravilna dijagnoza i započne lečenje—tokom toga može da doživi narušene odnose, gubitak posla i pogoršanje školskih uspeha. Ljudi sa šizofrenijom takođe mogu doživeti oštećenu kognitivnu kontrolu, što otežava organizovanje svojih misli ili usmeravanje pažnje.
„Ovi simptomi su neki od najjačih prediktora negativnih životnih ishoda“, kao što su nezaposlenost, razvod ili beskućništvo, rekao je Voren. Iako postojeći lekovi često mogu da obuzdaju halucinacije i zablude, „Trenutno nemamo lekove da popravimo ove druge simptome“, dodao je Voren.
Voren i Nord su krenuli da proučavaju kako genetske varijante koje su faktori rizika za šizofreniju zapravo doprinose bolesti. Oni su sarađivali sa timom dr Kamerona Kartera na Klinici za ranu dijagnozu i preventivno lečenje (EDAPT), koja nudi negu psihoza preko Medicinskog fakulteta UC Davis i Odeljenja za psihijatriju i bihejvioralne nauke.
Radeći sa Karterom i njegovim timom u EDAPT-u, Voren je analizirao DNK 205 pacijenata i 115 zdravih ljudi. Karterov tim je detaljno ispitao ove subjekte, uključujući intervjue, kognitivne testove, praćenje promena u njihovoj bolesti tokom vremena i funkcionalno snimanje mozga kako bi pokazao kako različite oblasti mozga rade zajedno tokom mentalnih zadataka.
Ovaj bogati skup podataka o pacijentima i genetici omogućio je Vorenu da pokuša nešto novo: ispitivanje gena povezanih sa specifičnim neuronskim putevima kako bi se utvrdilo da li su pokretači određenih simptoma šizofrenije. Dr Pak Šam sa Univerziteta u Hong Kongu doveden je kao stručnjak za genetsku epidemiologiju psihijatrijskih poremećaja.
Radeći sa Džastinom Tubsom, koji je tada bio diplomirani student u Šamovoj laboratoriji, Voren je profilisao ove subjekte u odnosu na varijante u više od 1.000 gena koji utiču na četiri različita neurotransmiterska puta — dopamin, GABA, glutamat i serotonin.
Voren i Tubs su otkrili da su genetske varijante u putevima glutamata i GABA snažno povezane sa deficitima u kognitivnoj kontroli i društvenim problemima – rezultat koji je „bio zaista zanimljiv“, rekao je Voren, jer nagoveštava nove strategije za lečenje bolesti.
Lekovi koji su trenutno dostupni za šizofreniju uglavnom ciljaju na dopamin i obično su efikasni u smanjenju halucinacija i deluzija. Ali novi rezultati sugerišu da kognitivne probleme – koji u velikoj meri utiču na životnu putanju osobe – pokreću putevi neurotransmitera koji nisu meta trenutnih lekova.
„Ovo potvrđuje da moramo nastaviti da tražimo tretmane koji ciljaju ove druge puteve“, rekao je Voren.
Kada je Voren podelila pacijente u klastere prema njihovim pojedinačnim grupama simptoma bolesti i genetskih varijanti, otkrila je da su pacijenti sa ozbiljnim simptomima prirodno podeljeni u dve podgrupe – one koji prvenstveno imaju kognitivne probleme i one koji prvenstveno imaju halucinacije i deluzije. Oni sa halucinacijama i deluzijama obično dobro reaguju na postojeće lekove, ali oni sa kognitivnim problemima ne.
Studije poput ove mogle bi na kraju utrti put ka efikasnijoj brizi za ljude sa šizofrenijom, rekao je Voren. „Voleo bih da vidim ljude koji se genotipiziraju na psihijatrijskoj klinici, da im se ispitaju putevi neurotransmitera i da se na osnovu toga izaberu njihovi tretmani.
Nord veruje da bi ovaj pristup, uz rano genetsko testiranje, takođe mogao da pojednostavi proces dijagnostikovanja šizofrenije i početka lečenja. Dijagnoza često traje mnogo meseci, dozvoljavajući simptomima da se pogoršaju, ali što se lečenje duže odlaže, to je teže lečiti bolest.
„Za dvadeset godina, mogli bismo potencijalno povezati ljude sa lečenjem ranije, pre nego što simptomi postanu razorni“, rekao je on.
Uz sav ovaj uspeh, Nord priznaje da je u početku bio nevoljan kada je Voren želeo da pokuša ovu studiju – da koristi genetske podatke za povezivanje neuronskih puteva sa simptomima. U svetu u kome je identifikacija varijanti genetskog rizika zahtevala preko 100.000 pacijenata, činilo se daleko pomisliti da bi mogli da preduzmu sledeći korak sa samo 320 ispitanika.
„Iskreno, nisam znao da li će to uspeti“, rekao je Nord, koji je proveo dve decenije u istraživanju. „Trejsi je ovo zaista vozila. Bila je to situacija u kojoj nas diplomirani student nečemu nauči.“
