Jetra nije samo najveći unutrašnji organ, već je i vitalan za ljudski život kao metabolički centar. Takođe poseduje izuzetnu moć samoisceljenja: čak i kada se uklone veliki delovi, na primer tokom operacije, oni se brzo regenerišu kod zdravih osoba.
Međutim, u slučajevima ponovljenih ili hroničnih povreda tkiva jetre, uzrokovanih prekomernom konzumacijom alkohola ili virusnim hepatitisom, ovaj regenerativni kapacitet ne uspeva. Javlja se ožiljak, poznat kao fibroza, gde se ćelije jetre zamenjuju vlaknastim tkivom. Jetra se stvrdne i postaje sve više nesposobna da obavlja svoje funkcije – u najgorem slučaju, to dovodi do otkazivanja jetre.
Da bi bolje razumeo proces stvaranja ožiljaka, istraživački tim predvođen Tomasom Rajbergerom, profesorom gastroenterologije i hepatologije na MedUni u Beču i pomoćnim glavnim istraživačem na CeMM-u, ispitao je aktivnost gena u dva različita modela miša koji pokazuju različite stepene ozbiljnosti bolesti jetre, takođe uhvativši određene faze. spontane regresije bolesti.
Istovremeno, zabeleženi su važni pokazatelji težine bolesti, kao što su portalni venski pritisak, krvni markeri oštećenja jetre, ili obim fibroze jetre na osnovu uzoraka tkiva jetre. Studija, „Transkriptomski potpisi progresivne i regresivne fibroze jetre i portalne hipertenzije“, objavljena je u časopisu iScience.
Uočen je veoma dinamičan obrazac ekspresije gena, kako tokom razvoja fibroze, tako i, zanimljivo, i tokom regresije fibroze jetre. Neki geni su bili pojačano regulisani tokom progresije bolesti i smanjeni tokom regresije, dok je za druge bilo suprotno.
Međutim, jedan broj gena je pokazao uporne promene ekspresije čak i tokom faze regresije, što ukazuje na dugotrajne efekte oštećenja jetre. Koristeći najsavremenije bioinformatičke metode, ovi genetski obrasci su povezani sa gore opisanim indikatorima bolesti. Čineći to, istraživači su identifikovali genetske pokretače bolesti koji imaju potencijal kao mete za razvoj budućih terapija.
Preko posebno razvijenih mrežnih algoritama identifikovane su četiri važne grupe gena, koje se mogu povezati sa dinamikom fibroze, portalnim venskim pritiskom, histološkim podacima i krvnim markerima.
Svi ovi takozvani „hub“ geni mogli bi se dalje razviti u klinički relevantne biomarkere. Ovo je takođe testirano i potvrđeno u studiji sa skupovima podataka pacijenata sa oboljenjima jetre.
U saradnji sa istraživačima sa Univerziteta u Strazburu i Instituta Universitaire de France, neki od gena „hub” potvrđeni su i kod pacijenata koji su izlečeni od hepatitisa C, pa su tako imali regresiju bolesti jetre.
Ova studija otkriva genetske mehanizme u razvoju fibroze jetre i nudi nove terapeutske mogućnosti za intervenciju u ovim mehanizmima.
Potrebne su dalje studije da bi se u potpunosti razumeo potencijal hub gena i da bi se oni koristili za terapijske strategije koje se fokusiraju na regresiju fibroze jetre – posebno kod pacijenata sa cirozom jetre koji se pridržavaju apstinencije od alkohola ili su izlečeni od virusnog hepatitisa.
