Žirafe su prelep i moćan primer šta adaptivna evolucija može da postigne. Međutim, poslednjih godina, oni su postali poznati iz sasvim drugog razloga: sugerisano je da umesto jedne vrste žirafe, možda postoje ne manje od četiri različite vrste. Takve dramatične taksonomske ponovne procene u veoma upadljivim i dobro poznatim „glavnim“ taksonima su veoma neobične.
Ovaj predlog je izazvao pometnju u naučnoj zajednici i dobio je veliku medijsku pažnju. Mnogo je u pitanju jer je način na koji većina radi na očuvanju prirode fokusiran na vrste, što znači da svaka vrsta mora dobiti svoj namenski akcioni plan za očuvanje i mora se pratiti pojedinačno.
Ako prepoznamo četiri, a ne jednu vrstu žirafa, sledi da će svaka od njih imati manju populaciju i biti podložnija izumiranju, ne samo da će značajno povećati ulog u očuvanju, već i troškove očuvanja.
Rezultati nove studije, objavljene u Current Biology, potvrđuju da su žirafe visoko genetski strukturisane, što znači da se populacije prilično lako izoluju jedna od druge. To takođe znači da izgleda da su žirafe razdvojene u evolucione loze koje su prilično genetski različite jedna od druge.
Ali bilo je i velikih iznenađenja: „Kada smo počeli da dobijamo rezultate iz naših analiza protoka gena između različitih linija žirafa, morali smo da proverimo dva puta“, kaže Laura D. Bertola, jedan od prvih autora studije i postdoktor na Katedra za biologiju.
„Rezultati su pokazali ne samo mali protok gena tu i tamo, već velike događaje hibridizacije. Na primer, mrežasta žirafa, koja se javlja u Keniji, Etiopiji i Somaliji, izgleda da je rezultat mešavine 40%–60% drevna severna loza i drevna južna loza žirafa, a samim tim i hibrid. Danas, drugi potomci ovih drevnih severnih i južnih žirafa sede na oba kraja žirafovog drveta i veoma su genetski diferencirani, ali u nekom trenutku u prošlosti, očigledno su se sreli i ukrštali, što je dovelo do mrežaste žirafe“, kaže Bertola.
Tim je takođe otkrio istorijski protok gena među nekoliko drugih grana stabla žirafe, i. u stvari, postoji toliko mnogo događaja toka gena među žirafama da evoluciona istorija žirafa više liči na „mrežastu“ mrežu nego na drvo.
Biolozi se ne slažu oko toga koja je najbolja definicija vrste, niti kako da reše u kojoj fazi su dve populacije dovoljno različite da pripadaju dvema različitim vrstama. Međutim, često se pretpostavlja da se ekstenzivni protok gena može odvijati samo između populacija koje pripadaju istoj, a ne različitim vrstama.
Stoga, nalaz široko rasprostranjenog istorijskog toka gena između žirafskih linija koje su danas visoko genetski diferencirane izazivaju važne sumnje u to da li je visoka genetska diferencijacija nužno siguran znak specijacije, barem kod žirafa.
„Naši nalazi se dotiču veoma delikatne stvari u biologiji, naime da nemamo univerzalno prihvaćen koncept vrsta. Stoga može biti veoma teško utvrditi koliko vrsta postoji unutar grupe“, kaže Rasmus Heler, vanredni profesor na odeljenja za biologiju i jedan od starijih autora studije.
„Međutim, pokazujemo nešto opipljivije što je do sada bilo zanemareno u evolucionim studijama o žirafama: naime da su loze žirafa imale obiman protok gena među njima. Izgleda da su žirafe zadržale svoju sposobnost slobodnog ukrštanja, što i dalje rade u zatočeništvu. .“
„Dakle, umesto da rešavamo koliko vrsta žirafa postoji, radije ističemo da se protok gena odvija prilično slobodno čak i među genetski najdiferenciranijim linijama žirafa, kad god su uslovi bili pravi da se to dogodi“, objašnjava Heler.
Studija takođe zaključuje da bez obzira na broj vrsta žirafa, različite loze su toliko genetski diferencirane da definitivno zaslužuju opsežnu zaštitu u svim delovima svog područja. Ako želimo da efikasno zaštitimo biodiverzitet, ne možemo se zaustaviti na nivou vrsta, već moramo da sagledamo i raznolikost unutar i između vrsta.
„Žirafe su tako beskrajno fascinantne životinje, a ova studija potvrđuje koliko genetske varijacije postoji, čak i na malim geografskim razmerama. Ovo pruža dodatni podsticaj za očuvanje svih različitih linija žirafa, bilo da se nazivaju vrstama, podvrstama, populacijama, ili šta god“, kaže Jošan Mudli, koautor studije sa Univerziteta Venda u Južnoj Africi.
„Potrebne su studije koje se fokusiraju na čitavu složenost evolucionog procesa, umesto na studije koje se fokusiraju na odgovore na pojednostavljena binarna pitanja kao što su da li postoji jedna, četiri ili desetine vrsta, šta god to bilo“, kaže Mudli.
