U svetu vakcinacije, postoji razlika između toga da li vakcina „radi“ i šta tačno znači da vakcina bude „efikasna“. Ovaj koncept je oblikovan nizom faktora koji uključuju vrstu virusa, njegovo širenje, vrstu vakcine i imuni odgovor koji vakcina stimuliše.
Primarni cilj vakcina je da pomogne telu da prepozna patogene kao strane entitete i da ih brzo napadne. Međutim, vakcine nisu dizajnirane da u potpunosti spreče infekciju, već da spreče težak ishod bolesti. Na primer, vakcina protiv malih boginja (MMR vakcina) je izuzetno efikasna u prevenciji morbila, sa 97% efikasnosti doživotno. Međutim, iako vakcinisane osobe mogu dobiti infekciju, ona će verovatno biti blaža nego kod nevakcinisanih.
Važno je takođe razumeti da se imunitet prirodno smanjuje tokom vremena, što znači da vakcine ne mogu garantovati doživotnu zaštitu. Na primer, vakcine protiv COVID-19 su pokazale visoku efikasnost u prevenciji teškog oblika bolesti u prvih 6 meseci nakon vakcinacije, ali imunitet opada tokom vremena, što zahteva razmatranje buster doza ili ažuriranje vakcina.
Takođe je važno uzeti u obzir kako se virus širi u populaciji. Što više ljudi postane inficirano, to je veća verovatnoća za pojavu imuno-evazivnih varijanti, što može smanjiti efikasnost vakcina. Stoga je vakcinacija ključna ne samo za pojedince, već i za kontrolu širenja virusa u zajednici.
Napredak u razumevanju virusa i načina na koji telo reaguje na vakcine omogućava naučnicima da oblikuju očekivanja i prilagode strategije vakcinacije kako bi maksimizovali koristi vakcinacije za javno zdravlje. Ključno je da ljudi razumeju da su sve vakcine zaštitne, ali da njihova efikasnost može varirati u zavisnosti od niza faktora.
