Prema Šestom izveštaju o proceni (AR6) Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), ljudske aktivnosti su značajno uticale na planetu. Kako globalne emisije gasova staklene bašte (uglavnom ugljen-dioksida) nastavljaju da rastu, tako se povećavaju i globalne temperature – sa teškim ekološkim posledicama. Između 2011. i 2020., globalne površinske temperature porasle su za procenjenih 1,07°C iznad proseka u 1850-1900. Ovom brzinom, temperature bi se mogle dalje povećati za 1,5°C do 2°C u narednim decenijama, u zavisnosti od toga da li možemo postići neto nulu do 2050.
Nažalost, podaci za prošlu godinu nisu ohrabrujući. Prema Globalnom budžetu za ugljenik za 2023. (GCB), godišnjoj proceni Zemljinog ciklusa ugljenika, emisije u 2023. nastavile su da rastu za 1,1% u poređenju sa prethodnom godinom. Ovo je stavilo ukupnu emisiju fosilnih goriva iz antropogenih izvora na 36,8 milijardi metričkih tona ugljen-dioksida, uz dodatnih 4,1 milijardu metričkih tona dodanih krčenjem šuma, ekstremnim šumskim požarima i drugim izvorima. Ovaj trend ukazuje da se udaljavamo od svojih ciljeva i da će se stvari pogoršati pre nego što postanu bolje.
Budžeti za ugljenik su od suštinskog značaja za procenu uticaja čovečanstva na planetu i sprovođenje strategija ublažavanja. Budžet kvantifikuje koliko je ugljenika dodato u atmosferu korišćenjem fosilnih goriva, promenama korišćenja zemljišta i drugim faktorima u odnosu na to koliko je ugljenika uklonjeno ciklusom ugljenika na planeti. Ovo se odnosi na to kako naša planeta i njeni ekosistemi recikliraju ugljenik, što održava nivoe ugljen-dioksida u našoj atmosferi unutar određenih parametara i osigurava da temperature ostanu stabilne tokom vremena.
Eonima su ovu ravnotežu održavale fotosintetske biljke, organizmi i Zemljini okeani, koji su apsorbovali CO 2 iz atmosfere. U međuvremenu, geološke sile (tj. konvekcija plašta) su ga izdvojile u Zemljinoj kori kao karbonatne stene. Od industrijske revolucije, potrošnja fosilnih goriva je naglo porasla, što je postalo eksponencijalno gore od sredine 20. veka. Pored toga, rast globalne populacije od 19. veka takođe je doživeo srazmerno povećanje čišćenja zemljišta i ekološkog uništenja.
Ukratko, emisije su se brzo povećavale dok su prirodni mehanizmi sekvestracije Zemlje istovremeno bili poremećeni. Globalni karbonski budžet je uspostavljen da analizira ove trendove i pripremi izveštaje koji informišu organizacije i pomažu u usmeravanju razvoja klimatske politike. Ovogodišnji izveštaj se oslanjao na nekoliko izvora podataka, od kojih su najznačajniji bili inventari emisija koje su prikupile vlade i energetske agencije. Satelitske podatke je obezbedio NASA-in instrument Orbiting Carbon Observatori-2 (OCO-2) za procenu protoka ugljenika između zemlje i atmosfere.
Koncentracije CO 2 su porasle sa 278 delova na milion (ppm) u 1750. na 420 ppm u 2023. Pored emisija ugljenika iz transporta, proizvodnje električne energije i proizvodnje, glavni doprinosioci ove godine uključivali su sezonu ekstremnih požara u Kanadi. Podaci takođe pokazuju da je prosečna globalna temperatura površine 2023. bila 1,2°C toplija od proseka za NASA-in osnovni period (1951-1980), što je čini najtoplijom godinom u istoriji. Ovo je deo trenda u kojem je poslednjih 10 godina (2014–2023) bila ili najtoplija godina u istoriji ili povezana sa drugom godinom u istom periodu.
Na osnovu klimatskog modeliranja i podataka iz Godardovog sistema za posmatranje Zemlje (GEOS), istraživači iz NASA-e takođe kreiraju vizualizacije koje ilustruju kako se ugljen-dioksid proizvodi i skladišti svake godine. Vizuelizacija u nastavku je zasnovana na najnovijoj punoj godini dostupnih informacija (2021) i uključuje podatke o vegetaciji, gustini ljudske populacije, infrastrukturi i šumskim požarima da bi se prikazalo kako je ugljen-dioksid dodat i uklonjen iz atmosfere. Emisije ugljen-dioksida su označene bojama na osnovu izvora kako bi se prikazala dva glavna faktora i sistemi za uklanjanje.
To uključuje emisije fosilnih goriva (žuto), goruću biomasu (crveno), kopnene ekosisteme (zeleno) i okean (plavo). Zemljina kora i njeni okeani su ponori ugljenika, što znači da uklanjaju više ugljenika iz atmosfere (i skladište ga) nego što emituju. Međutim, kako vizuelizacija pokazuje, oni mogu biti i izvori pod određenim okolnostima, u zavisnosti od vremena i mesta. Iznenađujuće, udeo ugljen-dioksida koji ostaje u atmosferi (frakcija u vazduhu) ostao je izuzetno stabilan u poslednjih 60 godina, čak i uz kontinuirano povećanje antropogenih emisija gasova staklene bašte.
Međutim, naučnici postavljaju pitanje da li će i koliko dugo ta stabilnost trajati. Ben Poulter, koautor izveštaja i naučnik u NASA-inom centru za svemirske letove Godard, rezimirao je u nedavnom saopštenju za štampu NASA-e:
„Emisije idu [u] pogrešnom smeru da moramo da ograničimo globalno zagrevanje. Neverovatno, okean i kopno nastavljaju da apsorbuju oko polovine ugljenika koji emitujemo. Samo oko 44% emisija ostaje u atmosferi svake godine, usporavajući stope klimatskih promena, ali izaziva zakiseljavanje okeana i menja način na koji kopneni ekosistemi funkcionišu.“
Godine 2023., studija koju je vodila Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA) analizirala je skladištenje ugljenika u okeanu tokom dve decenije. Pod nazivom „Dekadni trendovi u okeanskom skladištenju antropogenog ugljenika od 1994. do 2014.“, ova studija je pokazala da bi ovaj ključni ponor ugljenika mogao da gubi deo svog kapaciteta za skladištenje. Autori su zaključili da je okean verovatno usporio svoju apsorpciju jer je već akumulirao značajne količine CO 2 i da promene u globalnoj cirkulaciji okeana (zbog povećanja temperature) mogu smanjiti količinu koja se prenosi iz podzemnih voda na dno okeana.
Grafikon ispod, preuzet iz GCB izveštaja za 2023. godinu, ilustruje kako su se stope apsorpcije ponora ugljenika menjale tokom vremena. Izveštaj takođe naglašava kako emisije ugljen-dioksida blago opadaju u nekim regionima, uključujući Evropu i Sjedinjene Države, ali i dalje rastu na globalnom nivou. Zemlje sa najvećim povećanjem emisija u 2023. bile su Indija i Kina, što odražava „ekonomsko čudo“ koje su ove nacije doživele poslednjih decenija. Na osnovu ovih najnovijih podataka, postoji sumnja da će svetske vlade ispuniti svoje klimatske ciljeve, kako je navedeno u Pariskom sporazumu.
Potpisani u decembru 2015. godine, delegati iz 196 zemalja potpisnica su se obavezali da će zadržati porast prosečne globalne temperature „znatno ispod 2°C iznad predindustrijskih nivoa“ dok „ulažu napore da ograniče povećanje temperature na 1,5°C“. Prema timu GCB-a, trenutni nivo emisija sugeriše da se trenutni budžet planete za ugljenik za održavanje temperatura u ovom opsegu ističe. Oni takođe tvrde da, trenutno, „postoji šansa od 50% da će globalno zagrevanje konstantno premašiti 1,5°C za oko sedam godina“.
Iako možda ne zvuči mnogo, ovo predstavlja prosečno povećanje (i na godišnjem i na globalnom nivou), a razlika između ova dva scenarija je ogromna. Kako je IPCC objasnio u svom izveštaju A6, povećanje od 1,5°C dovelo bi do ekstremnijih vremenskih uslova (obilnih kiša i jakih poplava), masovnog odumiranja i izumiranja mnogih životinjskih vrsta. To bi takođe značilo da će 8% svih poljoprivrednih površina i 3 do 41% ribarstva širom sveta biti izgubljeno zbog povećane gladi i poremećaja u Zemljinim okeanima. Ovi rizici se naglo povećavaju sa prosečnim povećanjem od 2°C, sa projektovanim izumiranjem do 18% svih vrsta na kopnu.
Iznad svega, važno je napomenuti da ovo nije najgori scenario. Prema izveštaju AR6, povećanje temperature od 4°C bi dovelo do nepovratnog oštećenja planete i njenih vrsta:
„Očekuju se [masovni] smrtnosti i izumiranja koji će nepovratno promeniti globalno važna područja, uključujući i one u kojima se nalazi izuzetno bogat biodiverzitet kao što su tropski koralni grebeni i hladnovodne šume morskih algi i svetske prašume. Čak i pri nižim nivoima zagrevanja od 2° C ili manje, polarna fauna (uključujući ribe, pingvine, foke i polarne medvede), tropski koralni grebeni i mangrove će biti pod ozbiljnom pretnjom.“
Podaci koje prikuplja NASA i druge savezne agencije sada su dostupni preko nedavno pokrenutog američkog Centra za gasove staklene bašte. Ovaj napor više agencija konsoliduje informacije iz zapažanja i modela kako bi donosiocima odluka obezbedio jednu lokaciju za podatke i analizu
