Priča o meteoritu Chinguetti je veoma ubedljiva misterija.
Stena od 4,5 kilograma od kamenog gvožđa navodno je uzeta sa vrha džinovske gvozdene planine široke 100 metara – za koju se sugeriše da je ogroman meteorit – u Africi 1916. godine.
Uprkos brojnim pretragama, postojanje ovog većeg matičnog meteorita nikada nije potvrđeno. Sada se tim istraživača vratio na trag.
Ako postoji, ova gvozdena planina bi predstavljala najveći meteorit na planeti na određenoj udaljenosti – a naučnici sa Imperijal koledža u Londonu i Univerziteta Oksford u Velikoj Britaniji žele da koriste mape magnetnih anomalija (kao što su veliki blokovi gvožđa) da pokušaju da ga pronađe.
Za početak, manji komad meteorita prvobitno je pronašao francuski konzularni zvaničnik kapetan Gaston Ripert, koji je rekao da mu je lokalni poglavica povezao oči i vodio ga do „gvozdenog brda“.
Meteorit je dobio ime po obližnjem gradu Chinguetti, u Mauritaniji, u severozapadnoj Africi. Svi naredni pokušaji da se pronađe džinovska gvozdena planina čiji je deo prvobitno bila, sve do 1990-ih, nisu uspeli da pronađu mesto na koje je Ripert odveden.
Štaviše, studija iz 2001. je zaključila da fragment mezosiderita kamenog gvožđa nije mogao da potiče iz mase zapremine veće od 1,6 metara u prečniku, na osnovu hemijske analize metala.
Da li je kapetan Ripert lagao? Ili jednostavno pogrešio?
Možda ni jedno ni drugo, kažu najnoviji istraživači koji će preuzeti misiju pronalaženja meteorita Chinguetti. Nedostatak udarnog kratera mogao bi biti rezultat toga što meteorit ulazi pod veoma malim uglom pre nego što udari u zemlju, na primer.
Prethodne pretrage možda nisu otkrile ništa zato što je gvozdena planina bila prekrivena peskom, ili zato što korišćeni instrumenti nisu bili tačni, ili zato što je područje pretrage bilo na pogrešnom mestu na osnovu Ripertovih nejasnih uputstava. Sve su to mogućnosti, kažu naučnici u novom radu.
Možda je najzanimljivije, Ripert je posebno opisao obeležje na gvozdenom brdu. Kapetan je opisao nalaz izvučenih metalnih ‘iglica’ koje je bezuspešno pokušao da ukloni udarcima iz svog manjeg uzorka meteorita.
Autori rada spekulišu da bi ove duktilne strukture mogle biti faze nikl-gvožđa poznate kao ‘Tomsonove strukture’. Nečuveno u 1916. godini, malo je verovatno da bi Ripert izmislio takvo zapažanje.
Po prvi put, istraživači su ovde koristili digitalne modele nadmorske visine, radarske podatke i intervjue sa lokalnim jahačima kamila kako bi suzili oblasti u koje je Ripert mogao biti odveden, na osnovu njegovog izveštaja o poludnevnom putovanju.
Koristeći visine dina koje bi mogle da sakriju džinovski meteorit kao vodič, tim je identifikovao oblasti od interesa i zatražio podatke aeromagnetnog istraživanja za ove lokacije od mauritanijskog Ministarstva za naftnu energiju i rudnike. Do sada pristup tim podacima još nije dat.
Alternativni pristup bi bio skeniranje regiona pešice u potrazi za davno izgubljenim meteoritom, iako bi to moglo da potraje nekoliko nedelja.
„Ako je rezultat negativan, objašnjenje Ripertove priče bi, međutim, ostalo nerešeno, a ostali bi problemi duktilnih igala i slučajno otkriće mezosiderita“, pišu istraživači.
