Širom sveta svakih devet minuta svakog dana neko umire od besnila. Uganda beleži više od 130 smrtnih slučajeva od besnila godišnje, ali je broj neprijavljenih smrtnih slučajeva od besnila tamo mnogo veći. Ujedi pasa su uzrok više od 95% svih slučajeva besnila.
Kada nekoga ugrize bijesna životinja, počinje trka sa vremenom jer je to smrtna kazna kada virus nervnim putevima stigne do mozga i zaražena osoba pokaže prve simptome. Što je rana od ugriza psa bliže glavi osobe, to je manje vremena za preduzimanje akcije.
„Da bi preživela, žrtva ujeda mora da primi postekspozicijsku profilaksu (PEP) pre nego što virus stigne do nervnih puteva i kičmene moždine“, objašnjava veterinarski epidemiolog UZH Sonja Hartnak. Međutim, u Ugandi je to lakše reći nego učiniti: samo 20% žrtava ujeda životinja prima svih pet doza neophodnog PEP režima.
„Često nema dovoljno PEP lekova pri ruci i žrtva ujeda biva poslata u drugi zdravstveni centar, koji je ponekad daleko“, kaže Hartnack, koji istražuje problem besnila na licu mesta u Ugandi zajedno sa istraživačkim partnerima u Makarereu u zemlji. Univerzitet.
Pošto je besnilo uglavnom bolest siromaštva, ne može svako da priušti prevoz do zdravstvenog centra. Takođe, oboleli se ponekad ne konsultuju sa lekarom nakon ujeda psa jer ne znaju da je to neophodno, ili kontaktiraju tradicionalnog iscelitelja koji izgoni demone.
„Deca su najčešće žrtve ujeda pasa. Bilo je tragičnih izolovanih slučajeva u kojima su deca tajila od roditelja slučaj ujeda psa, a cela porodica je na kraju obolela od besnila“, kaže Hartnak.
Ako su psi vakcinisani protiv besnila i njihov status vakcinacije se može videti u registru, to bi moglo poštedeti porodice i zdravstveni sistem od potrebe da se podvrgnu i da primenjuju PEP tretman. Hartnack kaže da bi bilo mnogo jeftinije vakcinisati pse da bi se sprečilo prenošenje besnila nego lečiti žrtve ujeda pasa. Istovremeno, to bi značilo manje patnje i za pse i za ljude.
Ovaj holistički pristup međusobnog razmišljanja i promovisanja zdravlja životinja, ljudi i životne sredine naziva se jedno zdravlje. „To rezultira ne samo boljom brigom za ljude i životinje, već i smanjuje troškove“, kaže Hartnack. Radi na istraživačkom projektu One Health pod nazivom „eRabies“ u saradnji sa Koledžom za veterinarsku medicinu, životinjske resurse i biosigurnost (CoVAB) na UZH partnerskoj instituciji Makerere Univerzitetu i u saradnji sa Veterinarski institut za javno zdravlje Univerziteta u Bernu i putnička klinika Univerziteta u Cirihu.
Navedeni cilj projekta je da se u velikoj meri iskoreni besnilo kroz vakcinaciju i edukativne kampanje, poboljšanu dijagnostiku i nadzor slučajeva. Projekat je stoga u skladu sa ciljevima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koja nastoji da okonča smrt ljudi od besnila koje se prenosi ujedima pasa do 2030. godine.
Postoji niz razloga zašto većina vlasnika pasa u Ugandi ne vakciniše svoje životinje. „Neki ljudi se plaše da vakcinacija oslobađa zle demone kod pasa“, kaže Hartnak. „Ili da to čini pse čuvare plašljivijim.“ U izbegličkim kampovima, nasuprot tome, vakcinacija se često odbija jer psi služe i kao hrana za ljude.
Kao deo projekta eRabies, istraživači testiraju četiri različite kampanje vakcinacije kako bi otkrili kako da najefikasnije motivišu vlasnike pasa da vakcinišu svoje životinje. U isto vreme, CoVAB veterinar Samuel Okech radi zajedno sa školskim odborima i nastavnicima na dve studijske lokacije Kiegegva i Soroti: Cilj je da se učenicima daju uputstva u učionici o boljim načinima čuvanja i rukovanja psima.
Učenici vežbaju pravilno ponašanje kako ne bi bili ugrizeni, a nastavnici čine odgovorno vlasništvo psa predmetom diskusije u učionici. Pored skloništa i hranjenja psa, ovo uključuje i osnovnu veterinarsku negu kao što je vakcinacija.
U samo 8% incidenata ujeda se zna da li je pas nasilnik prethodno vakcinisan protiv besnila. Ovo otežava lekarima da procene da li je žrtvi ujeda potreban PEP tretman jer, s jedne strane, PEP podrazumeva visoke troškove za uključenu porodicu, a sa druge strane, lekari bi želeli da sačuvaju retke PEP lekove za one pacijente koji zaista treba ih.
Da bi se obezbedilo, koliko je to moguće, da se PEP koji spasava život primenjuje samo u stvarnim slučajevima besnila, lekari moraju da znaju da li je pas zaista zaražen jer su napadi ugriza često izazvani drugim razlozima: kada je pas bio ljut, na primer , ili kada majka pas štiti svoje štence.
Štaviše, neki vlasnici daju svojim psima čuvarima opijum kako bi bili agresivniji, a psi lutalice se truju strihninom“, kaže Hartnak. „Obe aktivne supstance izazivaju grčeve koji se mogu zameniti sa besnilom.
Biopsija moždanog tkiva životinje je jedini način da se sa apsolutnom sigurnošću utvrdi da li pas nosi virus besnila. Međutim, seljani ili vlasnici pasa često ubijaju očnjake nakon ugriza. „Vlasnici bi mogli da pošalju glavu psa u laboratoriju na biopsiju, ali se plaše da bi slanje odsečene pseće glave moglo da ih optuži za veštičarenje“, kaže Hartnak. Zajedno sa dr. student, Hartnack radi na rešavanju problema nekonvencionalne isporuke i dodatno traži alternativne načine za testiranje pasa na besnilo na terenu.
Alat za donošenje odluka za medicinsko osoblje takođe pruža aplikacija pod nazivom REACT koju je razvila neprofitna organizacija Mission Rabies. Ovaj elektronski sistem upravljanja slučajevima za incidente ugriza prikuplja informacije o svim materijalnim okolnostima incidenta i omogućava dijalog između veterinara i humanih lekara jer žrtve ujeda često prvo stupe u kontakt sa veterinarima.
Pored njenog istraživačkog rada, dosta energije Hartnak ulaže u uspostavljanje kontakata koji omogućavaju nove saradnje između Švajcarske i Ugande. Tako je nastao novi zajednički projekat u Nacionalnom parku kraljice Elizabete. Njegov cilj je analiza virusa besnila kod divljih životinja, domaćih životinja i ljudi uz pomoć laboratorijskog tehničara specijalno obučenog za ovu namenu i studenta master studija. Projekat omogućava istraživačima da istraže kako se različiti sojevi virusa šire.
Hartnaku je veoma važno da nauka donosi koristi za obe strane i podržava obrazovanje Uganđana. „Prosečna starost u Ugandi je oko 15 godina — ima mnogo talentovanih mladih ljudi“, kaže veterinar. U prošlosti su zapadni istraživači i farmaceutske kompanije suviše često pomagali sebi u pronalaženju zanimljivih primeraka u zemlji, što nije bilo od koristi za samu Ugandu. „Potrebno je mnogo osetljivosti da bi se suočili sa postkolonijalizmom“, kaže Hartnak.
U svom svakodnevnom radu sledi 11 principa fer saradnje koje je izradila Komisija za istraživačka partnerstva sa zemljama u razvoju. Odgovorno istraživanje u zemljama u razvoju i zemljama u razvoju zasnovano je na refleksivnom stavu prema starosedeocima, objašnjava Hartnak. „Mi smo kolege koje udružujemo snage da poboljšamo situaciju.
