Primamljivo je zamisliti globalnu geopolitiku kao binarnu borbu između Kine i SAD, kao takmičenje između dva ekonomska giganta, od kojih je svaki narastao da vidi drugog kao fundamentalnu prepreku sopstvenoj bezbednosti i uspehu.
Ipak, svet je komplikovaniji od toga. Međunarodni odnosi se ne kreću ka bipolarnom svetu u kome dve supersile stvaraju rivalske sisteme i primoravaju sve druge zemlje da zauzmu stranu, već se kreću ka multipolarnom svetu, gde postoje mnoge velike sile koje se međusobno takmiče.
Multipolarnosti prethodi dezintegracija unipolarnosti, pri čemu jedna hegemonistička sila sve više opada usred uspona drugih. Dakle, Kina nije jedina sila u usponu koja preoblikuje globalno okruženje, čak i ako je u ovom trenutku najveća, i zbog toga je malo verovatno da će Peking ikada biti hegemon u istom smislu kao što je to bila Amerika, jer moramo uzmite u obzir i druge sile u usponu, kao što su Indija i Rusija, između ostalih.
Međutim, jedna zemlja koja se često zanemaruje pojavljuje se kao geopolitički konsekventna, a to je Indonezija. Ova masivna, raznolika, multietnička država arhipelaga dom je 273 miliona ljudi i četvrta je zemlja po broju stanovnika na svetu. To je takođe jedna od najbrže rastućih ekonomija u jugoistočnoj Aziji čiji je bruto domaći proizvod premašio 1 bilion dolara poslednjih godina, povećavajući se stabilnim tempom tokom vremena. To je čini jednom od najvažnijih svetskih ekonomija i tržišta u razvoju.
Sve veći značaj Indonezije doveo je do toga da ostrvska država postane predmet geopolitičkog natezanja konopca, a to je pitanje ko će osvojiti njenu „lojalnost“ u okviru makro borbe između SAD i Kine. Protegnuta na hiljade ostrva, geostrateška lokacija zemlje je kritična, jer zauzima osnovni prolaz između Tihog i Indijskog okeana poznat kao moreuz Malaka, formirajući efikasan most između Azije i Okeanije, kao i Južnog kineskog mora. . Zapad shodno tome vidi zemlju kao ključnu u pokušaju da obuzda Kinu u sopstvenom susedstvu, dok Peking, s druge strane, vidi partnerstvo sa Indonezijom kao podjednako važno iz suprotnog razloga.
Ali kada je reč o geopolitici, Indonezija je arhetip nesvrstane nacije, kao i važan glas globalnog juga, pa je na njenoj teritoriji 1955. održana čuvena Bandung konferencija afričkih i azijskih država. Zbog toga je neutralnosti i pošto je muslimanska nacija, Indonezija nije prozapadna, ali nije ni prokineska. Umesto toga, sprovodi spoljnu politiku „najbolje od oba sveta“ koja nastoji da se istovremeno udvara obema stranama kako bi izvukla koristi. Kao najveći tržišni i ekonomski dobrotvor na svom pragu, Džakarta ne može da ignoriše Peking, stoga donosi svesne izbore u pogledu trgovine, tehnologije (kao što je Huavej) kao i drugih stvari, da bi se uskladila sa Pekingom.
S druge strane, Indonezija, prirodno, ne želi da bude vojno potčinjena usponom Kine i stoga traži druge partnere kako bi ojačala sopstvenu autonomiju kako bi osigurala da ne postane „podređena“ stranka, a samim tim je i strateški partner US. Međutim, ovo je obeležje multipolarnog sveta, gde nacije osećaju da ne moraju da budu podložne „hegemoniji“ treće strane i da su u stanju da traže više opcija umesto da moraju da slede naređenja i preferencije nadređenog. snaga. Indonezija stoga nije ni pro-kineska ni proamerička, ona je pro-Indonezija i iskoristiće to da postane ključna sila u budućnosti.
Ipak, ovo takođe neizbežno signalizira kraj zapadne dominacije na globalnom nivou. Sa usponom novih ekonomija kao što je Indonezija sa svojom ogromnom populacijom, „starije sile“ poput Britanije i Francuske sve više postaju manje i manje relevantne. Jedna je stvar gledati na uspon kineske ekonomije, ali šta se dešava kada druge ekonomije kao što su Indija, Indonezija, Bangladeš, Nigerija i drugi postanu veće od zapadnih zahvaljujući velikoj populaciji i tržištu? Ovde se dešava neosporna promena u odnosu snaga, a to naravno takođe znači da američka dominacija ne može trajati večno. SAD, a samim tim i Kina, moraju na kraju da steknu odanost i udvaraju se ovim novim ekonomijama, čime se okončava evroatlantska dominacija u globalnim poslovima koja traje četiri stotine godina. Upravo zbog toga je Amerika sada toliko fokusirana na ono što opisuje kao „Indo-Pacifik“ i zemlje poput Indonezije će na kraju poslužiti kao kreatori kraljeva dok uspostavljaju svoj globalni uticaj.
