Samokontrola fizičke aktivnosti pomoću akcelerometra i povratnih informacija je efikasan alat za poboljšanje fizičke aktivnosti kod starijih osoba kojima je potrebna dugoročna podrška. Studija Univerziteta Kobe prva je koja pokazuje da se jednostavnim i sigurnim sredstvima može poboljšati fizička aktivnost ove demografske populacije, za koju se očekuje da će pomoći u prevenciji ozbiljnih bolesti i smanjiti troškove za dugotrajnu negu.
Pravljenje više koraka, a manje sedenje je dobro poznato kao značajan uticaj na širok spektar nezaraznih bolesti kao što su bolesti srca, dijabetes, ortopedske bolesti i moždani udar. Ovo je posebno problematično kod starijih građana koji zavise od dugotrajne nege, kao što su dnevni boravak, jer je poznato da manje korakaju i provode više vremena sedeći od zdravih ljudi sličnog uzrasta.
Rezultirajući veći rizik od bolesti ne samo da umanjuje kvalitet života u vezi sa zdravljem kod ovih ljudi, već i proteže ionako oskudne resurse u sistemima zdravstvene zaštite. Iako je poznato da samopraćenje može poboljšati fizičku aktivnost čak i kod starijih osoba, efikasnost ovog pristupa nije dokazana za ovu demografsku grupu visokog rizika.
Istraživački tim zdravstvenih naučnika IZAVA Kazuhiro i KITAMURA Masahiro Univerziteta Kobe popunio je ovu prazninu sprovodeći uporednu analizu sa 52 pacijenta dugotrajne nege u dnevnom centru u Japanu o efikasnosti samokontrole fizičke aktivnosti. Učesnike su edukovali o važnosti povećanja fizičke aktivnosti i zamolili učesnike da nose akcelerometre koji beleže korake, vreme sedenja i aktivnosti različitog intenziteta.
Od 26 učesnika u interventnoj grupi je dodatno zatraženo da beleže svoj napredak u dnevnom kalendaru i dobijaju nedeljne povratne informacije i savete.
Rezultati koji su sada objavljeni u časopisu Evropska gerijatrijska medicina pokazuju da je interventna grupa preduzela više koraka, provodila manje vremena sedeći i bila više angažovana u laganoj fizičkoj aktivnosti.
Autori pišu: „Rezultati ove intervencije koja promoviše fizičku aktivnost u ovoj ciljnoj populaciji bili su novi za ovu studiju. Stariji ljudi sa potrebama za dugotrajnom negom imaju smanjenu pokretljivost i aktivnost u poređenju sa zdravim starijim ljudima, tako da povećanje fizičke aktivnosti nije lako. “
„Međutim, ciljevi kao što je povećanje broja koraka mogu se lako razumeti i praktikovati, a smanjenje vremena provedenog u sedentarnom ponašanju, kao što je stajanje ili kratka šetnja, su aktivnosti koje se mogu izvoditi u zatvorenom prostoru i ne zahtevaju veliku mobilnost. .“
Pošto je ovo bila prva studija koja je uključila ne samo korake u samonadzoru, već i vreme provedeno sedeći, moguće je da su ovo dvoje uticali jedno na drugo. Istraživači sa Univerziteta Kobe objašnjavaju: „Prethodna studija na zdravim starijim ljudima izvestila je da se umerena do snažna fizička aktivnost povećava kada se sedentarno ponašanje smanji, što je donekle slično nalazima u ovoj studiji.“
Izava dodaje: „Dok su se tradicionalne intervencije samokontrole fokusirale prvenstveno na broj preduzetih koraka, ova studija se fokusirala i na preduzete korake i na sedentarno ponašanje. Kao rezultat toga, verujemo da je to možda olakšalo njihovu promenu ponašanja.“
Iako ova studija jasno pokazuje efikasnost tako jednostavnih mera kao što su nošenje akcelerometra, samokontrola i primanje povratnih informacija o napretku u fizičkoj aktivnosti, njen period od pet nedelja bio je prekratak da bi se uhvatile stvarne koristi za kvalitet života u vezi sa zdravljem.
Izava i Kitamura pišu: „Rezultati ove studije mogu poslužiti kao važna osnova za buduća istraživanja o promovisanju fizičke aktivnosti među starijim osobama kojima je potrebna pomoć. Posebno se pokazalo da intervencije samokontrole doprinose poboljšanju fizičke aktivnosti i mogu budu primenjene na strategije prevencije nege. Buduće studije bi trebalo da obuhvate veće uzorke, širi spektar aktivnosti i dugotrajno praćenje kako bi se potvrdila održiva efikasnost intervencije.“
