Pisana svedočanstva iz srednjovekovnog perioda pokazuju da je seksualni napad uspešno prijavljen vlastima, uprkos pravnim, društvenim, pa čak i porodičnim preprekama. To se dogodilo, moramo zapamtiti, u društvu koje nije imalo gotovo ništa od forenzičkih mera, pa je prijavljivanje zločina bilo koje vrste često značilo da se ljudima mora verovati na reč.
Pre skoro 30 godina, profesorka srednjovekovne istorije Marija del Karmen Palares je sprovela pionirsko istraživanje o takvim slučajevima u Orenseu iz 15. veka, gradu u Galiciji, na severozapadu Španije. Noviji doprinosi ovom korpusu istraživanja nastavili su da rasvetljavaju slučajeve koji datiraju iz srednjeg veka i šire.
Do danas je teško preduzeti uspešne mere protiv seksualnog napada. U Španiji, na primer, proces primene zakona nazvanog „solo si es si“ („samo da znači da“) je istakao problem standardizacije krivičnih dela i „dokazivosti“ seksualnog napada.
Prilikom praćenja takvih zločina u hiljadugodišnjim dokumentima, dokazi se stoga moraju uzeti u obzir sa oprezom, a postoje različite prepreke za njihovo tumačenje. Oni mogu biti lingvistički (dokumenti su pisani na latinskom ili starijim romanskim jezicima), pravni (na primer, ne postoji tačan pravni ekvivalent savremenoj definiciji silovanja) i reprezentativni (vrlo mali broj dokumenata daje konkretne detalje o počinjenim zločinima).
Uprkos ovim ograničenjima, izabrao sam dva dokumentovana slučaja koji jasno pokazuju da žene prijavljuju i preduzimaju mere protiv kolektivnog ili individualnog seksualnog napada od strane muškaraca.
Pisani zapisi, poznati kao kartular, o manastiru Celanova u Galiciji predstavljaju odličan izvor informacija o ranom srednjem veku na severozapadnom Iberijskom poluostrvu. Dokumenti koje sadrži su uglavnom kopije ranijih iz 10. ili 11. veka.
Krajem 10. veka, postojao je izveštaj o jednoj ženi, verovatno mladoj devojci, koja je otišla u manastir da prijavi sopstvenog dedu da ju je zlostavljao (kao što je rečeno na latinskom: venit ipsa mea nepta in presentia iudices in concilio) . Ime unuke nije poznato, jer se dokument fokusira na samog dedu, koji je nosio ime Tusto.
U pisanom izveštaju on priznaje svoju krivicu i objašnjava da ga je izveštaj njegove unuke (kueremonia) doveo pred vlasti. Na kraju, agresor pristaje da kao kaznu za nedozvoljene odnose (adulterio) preda izvestan broj porodičnih dobara, koji potom prelaze u ruke manastira.
Izveštaj je iznenađujuće eksplicitan u pominjanju i porodične veze i priznanja krivice. Nažalost, ne znamo ništa više o Tustu i njegovoj anonimnoj unuci, ali iz ovog izveštaja znamo da je ona imala priliku da uspešno prijavi svog agresora uprkos prirodi njihove veze, i ta akcija je preduzeta.
Još jedno eksplicitno pominjanje prijavljivanja seksualnog napada može se naći u dokumentu koji datira skoro jedan vek nakon Tustovog slučaja.
U ovom slučaju, žena, Himena, i njena majka, Ducidija, predaju izvestan broj crkvenih dobara moćnom lokalnom magnatu po imenu Alvitu Sandizi. Himena i Ducidija su zatražili njegovu pomoć jer je čovek po imenu Huan Arijas pokušao da napadne Himenu, ili da završi vezu protiv njene volje (na latinskom glasi: volebat concubare sine mea volumtate). Čini se da je Alvitu bio poznat i poštovan lokalni autoritet, što objašnjava zašto su mu se u ovom trenutku obratili.
Najupečatljiviji element ovog slučaja je da se Jimena pojavljuje u prvom licu (mea). Ona objašnjava da je roba isporučena kao zaštita od neželjenih avansa Huana Arijasa i da bi jasno zabeležila njen eksplicitni nedostatak pristanka.
Naravno, bilo bi nemoguće kvantifikovati broj seksualnih napada koji su se desili tokom vekova. Međutim, u našem projektu doktorske disertacije, kao iu drugim publikacijama, pokušali smo da sakupimo sve dostupne zabeležene primere. Dva navedena ovde su najjasniji primeri žena koje prijavljuju ovakva krivična dela, ali nikako nisu jedine.
Ovi istorijski izveštaji su u suprotnosti sa popularnim, herojskim pričama kao što je film Ingmara Bergmana iz 1960. Devičansko proleće ili noviji film Ridlija Skota iz 2021. Poslednji dvoboj. Oni pokazuju da su zločine poput ovih prijavile žene koje su im verovane na reč, a akcije su preduzeli obični, uspostavljeni pravosudni sistemi.
Analiziranje i učenje o ovim pričama ne samo da postavlja istorijski presedan za sadašnjost, već nam takođe pomaže da promenimo način na koji vidimo prošlost. Odgovornost istorijskih istraživača je da donesu ove dokaze i podele ih. Na ovaj način, postupci Tustove unuke, Jimene i njene majke, i bezbroj drugih, mogu doprineti društvu u kojem se žene shvataju ozbiljno kada prijavljuju seksualni napad.
