Moglo bi se reći da smo ovog puta prošli lako. Dok je COVID-19 ubio skoro 7 miliona ljudi širom sveta i izazvao široko rasprostranjene ekonomske probleme, to nije bila najgora pandemija sa kojom se svet mogao suočiti.
„Španski grip“ iz 1918. godine, na primer, ubio je najmanje 50 miliona, zbog čega su mnogi globalni zdravstveni i odbrambeni stručnjaci zabrinuti da bi sledeća pandemija mogla biti daleko razornija od COVID-a, ugrožavajući globalnu bezbednost više od konvencionalnog, nuklearnog ili hemijskog rata.
Stvari pogoršavaju nejednakosti koje su izložene distribucijom vakcine protiv COVID-a. Zbog toga Svetska zdravstvena organizacija sada radi na međunarodnom sporazumu za vođenje spremnosti za pandemiju, koji je predviđen za objavljivanje na 77. Svetskoj zdravstvenoj skupštini koja će se održati u maju 2024.
U nedavnom radu koji doprinosi debati, objavljenom u „Australijskom časopis za ljudska prava“, Faith Majekolagbe sa Pravnog fakulteta Univerziteta Alberta tvrdi da su međunarodnom pravu o ljudskim pravima potrebni jači zubi u odnosu na dobro uspostavljenu zaštitu intelektualne svojine. U suprotnom, nacije bez blagovremenog pristupa vakcini će ponovo pretrpeti nesrazmernu štetu.
Takođe sada znamo da je dopuštanje virusu da se širi u bilo kojoj populaciji kratkovido, što mu daje veće šanse da mutira i sve nas ugrozi.
„Pandemija je ubrzala i pogoršala postojeću, ali uglavnom nerešenu napetost između uloge zaštite intelektualne svojine u podsticanju inovacija i potrebe da se olakša pristup inovativnim dobrima pod pravičnim i pristupačnim uslovima“, pišu Majekolagbe i njen koautor, Tolulope Entoni Adekola iz Univerzitet u Kvinslendu.
„Države imaju obavezu da ne dozvole da prava intelektualne svojine stanu na put zaštiti i uživanju prava na zdravlje svojih građana, kao i globalne populacije u celini.
Majekolagbe i drugi pravni posmatrači ukazuju na „paralelnu pandemiju ljudskih prava“ koja je pratila korona virus, što je podstaklo termine kao što su „nacionalizam vakcine“ i „aparthejd vakcine“ da opisuju ograničen pristup s kojim su se neke zemlje suočile pokušavajući da obezbede snabdevanje.
„Razvijene zemlje su gomilale vakcine i koristile moć zakona o intelektualnoj svojini kao sredstvo da osiguraju da će nastaviti da nude pristup svojim“, kaže Majekolagbe.
Kao stručnjak za pravo intelektualne svojine i demokratizaciju inovacija i kreativnosti, Majekolagbe tvrdi da međunarodno pravo ljudskih prava osigurava osnovna prava i osnovne slobode svih ljudi, potvrđujući njihov univerzalni karakter kao inherentan i neotuđiv.
Član 27 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, na primer, jasno kaže da svako ima pravo da „učestvuje u naučnom napretku i njegovim koristima“.
Pa ipak, kada su vakcine protiv COVID-a razvile imućnije zemlje – kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Države, evropski blok, Japan i Kina – vlade su počele da daju prioritet pristupu vakcinama sopstvenih građana, čak i da prave zalihe neophodnih materijala za njenu proizvodnju.
Kao odgovor, Indija i Južna Afrika su predložile privremeno odricanje od prava na intelektualnu svojinu 2020. godine u Svetskoj trgovinskoj organizaciji za vreme trajanja krize, što je potez koji bi ojačao zakon o ljudskim pravima u interesu globalnog zdravlja, omogućavajući manje bogatim zemljama da proizvode sopstvene generičke verzije vakcine.
Taj potez bi pomogao sa koordinisanom i efikasnijom strategijom za sprečavanje, suzbijanje i lečenje infekcija virusom, kaže Majekolagbe.
Posle dve godine debate, članice STO su donele razvodnjenu odluku koja je učinila malo da se obezbedi jednak pristup vakcinama i unaprede ljudska zdravstvena prava, kaže ona. Umesto da se odriče prava intelektualne svojine, on je samo razjasnio postojeću „fleksibilnost“ međunarodnog prava intelektualne svojine i ponudio petogodišnji izuzetak od ograničenja izvoza vakcina protiv COVID-19.
„Odluka je donela manje za javno zdravlje, uključujući ljudska zdravstvena prava, a više za očuvanje monopola intelektualne svojine, gurajući na površinu postojeće i nerešene tenzije između intelektualne svojine, ljudskih prava i javnog zdravlja“, pišu ona i Adekola.
Bilo koja politika koja ima za cilj da razreši ove tenzije, kažu oni – uključujući i predstojeći sporazum SZO o pandemiji – mora da „osigura da privatni interesi budu podređeni globalnim potrebama javnog zdravlja i da se vakcine i osnovni lekovi posmatraju kao osnovna prava svih, bez diskriminacije“.
Dok se svet priprema za sledeću pandemiju, nacionalizam vakcina mora biti iskorenjen da bi zakon o ljudskim pravima imao stvarnu moć, tvrde oni.
„Vakcinalni nacionalizam održava nejednakosti i lišava ranjive populacije prava na zdravlje i zaštitu od zaraznih bolesti.
„To je u suprotnosti sa duhom međunarodne saradnje i solidarnosti, koji je od suštinskog značaja za rešavanje globalnih zdravstvenih izazova.“
