Otprilike jedan od deset ljudi širom sveta ima boju očiju koja se, u poetskom smislu, može uporediti sa nijansom letnjeg neba, nijansom tropskog okeana, ili čak bledom nijansom besprekorno isečenog akvamarina.
U nekim evropskim populacijama, ta frakcija može naglo porasti na čak tri od svaka četiri osobe.
Zašto ova boja opstaje u konkurenciji sa zemljanijim tonovima tamno pigmentovane šarenice dugo je bio razlog za spekulacije. Sada, antropolozi u Velikoj Britaniji predlažu da bi plave oči mogle imati blagu ivicu u uslovima slabog osvetljenja.
U svom preliminarnom eksperimentu, Kjoko Jamaguči i njena učenica Fejt Erin Kejn sa Univerziteta Džon Murs u Liverpulu istražile su tu mogućnost sa 39 odraslih dobrovoljaca koji su bili podvrgnuti jednostavnom testu oka od 30 sekundi pod opadajućim intenzitetom svetlosti.
Boje očiju su samoprocenjene, a zatim verifikovane kao plave ili smeđe kategorije pomoću nedavno razvijenog vodiča za klasifikaciju, pružajući istraživačima 25 ljudi sa nekim stepenom plavih očiju i 14 sa svetlo ili tamno smeđim očima.
Jednom kada su brojevi bili zbrkani, oni sa jarkim bebi plavim mogli su da čitaju kodove prikazane na zidu pod znatno manje svetla – minimum od samo 0,7 luksa u proseku – nego njihovi braon-oki vršnjaci, koji su u proseku imali minimum 0,82 luksa.
Imajući na umu da je studija preliminarna sa relativno malom veličinom uzorka i tek treba da bude recenzirana, nalazi eksperimenta podržavaju teoriju da je gubitak pigmentacije u šarenici bila osobina odabrana u nekim populacijama da bi se maksimizirao vid u okruženjima sa slabom osvetljenošću.
Bilo da su boje lešnika sa mahovinastim mrljama, olujno sive sa čeličnim rubovima ili zelene sa ćilibarskim zracima, sve šarenice se sastoje od para ‘platna’ poprskanih različitim količinama proteina kao što je melanin.
Liberalne doze proteina u prekrivenom platnu zatamnjuju oči. Kako se pigmentacija iscrpljuje, rasipanje svetlosti kroz providne slojeve oka daje irisu plaviju nijansu, za razliku od toga kako svetlost raspršena kroz atmosferu poprima svoje poznate tonove neba.
Naravno, pošteno je pretpostaviti da nam je evolucija podarila pigmentisane šarenice sa dobrim razlogom. S obzirom na to da oni sa tamnijim očima imaju manju učestalost oboljenja kao što su rak i makularna degeneracija, šarenica puna melanina će verovatno pružiti određeni stepen zaštite.
Otprilike u vreme kada su ljudi počeli da se naseljavaju i shvataju celu ovu poljoprivrednu stvar, dogodila se mutacija u kopiji jednog pojedinca ‘prekidača’ za gen povezan sa albinizmom, dajući njihovom telu sposobnost da razblaži nivo melanina u veoma specifična lokacija – njihove oči.
Ako se ova genetska promena dogodila i kod drugih u drugim vremenima istorije, odavno je izgubljena u evolucionim ćorsokacima. Ovaj jedan događaj, međutim, preneo se u krvne loze nadaleko i naširoko kroz vekove, a danas se može naći u stotinama miliona širom sveta.
Kao i mnoge adaptacije, objašnjenje ili zašto je ova mutacija opstala kada jeste verovatno će biti složena.
Možda je bio povezan sa prestižem ili lepotom, davao zaštitu od lošeg raspoloženja u mračnim zimskim sezonama ili je jednostavno trošio manje resursa tela za izgradnju u neprijateljskim uslovima gde tamne oči više nisu bile potrebne. Možda sve navedeno.
Ako ova studija ima nešto da kaže, videći da je to malo bolje u hladnom, sumračnom svetu moglo bi da preokrene vagu, dodajući spektru različitosti koji predstavlja moderno ljudsko telo.
