Iako je to sada vladajuća teorija, put do prihvatanja bio je dug i neravan za tektoniku ploča, koja opisuje kako veliki delovi Zemljine kore klize, melju, podižu se i tonu veoma sporo preko njenog muljevog omotača.
Ali čak i sada, više od pola veka nakon što je dobila naučno odobrenje, teoriji je potrebno izvesno usavršavanje.
Nova studija koja posmatra četiri visoravni u zapadnom Tihom okeanu sugeriše da ove ekspanzivne oblasti nisu krute ploče, već slabe tačke koje su razdvojene udaljene sile na ivici ploče.
„Teorija nije uklesana u kamenu i još uvek pronalazimo nove stvari“, kaže geofizičar Rasel Pisklivek sa Univerziteta u Torontu, koji je koautor studije.
„Znali smo da se geološke deformacije poput raseda dešavaju na unutrašnjosti kontinentalne ploče daleko od granica ploča. Ali nismo znali da se ista stvar dešava sa okeanskim pločama“, dodaje prvi autor Erkan Gun, takođe naučnik o Zemlji na Univerzitetu u Torontu .
Decenijama, naučnici su prepravljali svoje razumevanje morskog dna, tako da je ova nova studija samo kontinuitet njihovih napora da zacrtaju neravnu topografiju okeana.
Tokom 1950-ih, pionirski rad okeanske kartografkinje Mari Tarp na mapiranju velikih delova morskog dna koristeći sonarne podatke sa ratnih brodova pokazao je da okeanski baseni uopšte nisu ravne površine kao što su naučnici sumnjali.
Umesto toga, morsko dno je bilo iscepano zjapećim rovovima i masivnim planinama – ništa veće od Srednjoatlantskog grebena, koji je Tarp otkrio, a sada je prepoznat kao najduži planinski venac na planeti, presecajući Atlantski okean na dva dela.
Takvi planinski lanci nastaju kada se dve tektonske ploče sudare i Zemljina kora se zakopča, ili se jedna ploča spusti ispod druge, gurajući ploču koja se prekriva nagore. Međutim, podvodne planine se obično formiraju dok se dve ploče razilaze na takozvanoj divergentnoj granici i magma izbacuje.
Ali daleko od ovih granica ploča, u centru okeanskih ploča, naučnici su mislili da su veliki delovi Zemljine kore ostali prilično kruti dok su lebdeli na vrhu omotača i da se nisu deformisali kao ivice ploče.
Da bi testirali ovo razmišljanje, Gun, Pisklivec i kolege su prikupili postojeće podatke o dve okeanske visoravni koje se nalaze između Japana i Havaja nazvane Shatski Rise i Hess Rise; visoravan Ontong Java, severno od Solomonovih ostrva; i visoravan Manihiki, severoistočno od Fidžija i Tonge.
S obzirom na izazove u istraživanju morskog dna, njihova studija je bila ograničena na ove četiri visoravni u zapadnom Tihom okeanu za koje su podaci bili dostupni.
Okeanske visoravni se nalaze stotinama do hiljadama kilometara od najbliže granice ploče. Ipak, Gun i njegove kolege su otkrili da visoravni imaju zajedničke deformacione i magmatske karakteristike koje sugerišu da ih rasturaju sile povlačenja na ivici pacifičke ploče, gde se ploče potiskuju ispod susednih ploča.
Pukotine, ili linije raseda, koje su identifikovali istraživači, imaju tendenciju da idu paralelno sa najbližim rovom, kao što možete videti na mapi iznad.
Tim je takođe modelirao dinamiku tektonskih ploča za četiri hipotetičke visoravni koja se nalaze između 750 i 1.500 kilometara od najbliže zone subdukcije, kako bi bolje razumeli mehanizme koji dovode do ove udaljene deformacije.
Bez obzira na njihovu udaljenost od ivice ploče, ovi hipotetički platoi su se protezali milionima godina i još su se istanjili na strani koja je najbliža rovu.
„Mislilo se da, pošto su podokeanske visoravni deblje, treba da budu jače“, kaže Gun. „Ali naši modeli i seizmički podaci pokazuju da je zapravo suprotno: visoravni su slabiji.“
Priznajući da su analizirali samo četiri pacifičke visoravni, istraživači se nadaju da će njihovi nalazi podstaći dalja istraživanja za mapiranje morskog dna.
„Slanje istraživačkih brodova za prikupljanje podataka je veliki napor“, kaže Gun. „Dakle, u stvari, nadamo se da će naš rad skrenuti pažnju na platoe i da će biti prikupljeno više podataka.“
