Ideja da su dve različite ljudske vrste, Homo sapiens (mi) i neandertalci, koegzistirali u zapadnoj Evroaziji pre 50–40.000 godina, dugo je zaokupljala maštu akademika i javnosti.
Stoga nije iznenađujuće da je ovaj vremenski period — tranzicija srednjeg ka gornjem paleolitu — bio u fokusu istraživanja mnogih arheologa, fizičkih antropologa i, odnedavno, genetičara.
Različiti scenariji su istraženi tokom godina, od onih koji postavljaju desetine hiljada godina koegzistencije između dve grupe ljudi, do onih koji vide mnogo bržu zamenu neandertalaca sa H. sapiens – bilo putem aktivnog ili slučajnog raseljavanja naših rođaka, ili kroz njihovo nadmetanje za resurse.
Obe pozicije dozvoljavaju povremeno ukrštanje koje je dovelo do toga da je malo neandertalaca prisutno u mnogima od nas, posebno u onima evropskog i istočnoazijskog porekla.
Međutim, postoji mnogo izazova za istraživanje ovog dalekog vremena. Ljudski skeletni ostaci su relativno retki, a mnogi od najpoznatijih fosila su iskopani u manje od idealnim uslovima u 19. i ranom 20. veku.
Kada se pronađu skeletni ostaci, često se postavljaju pitanja o njihovom preciznom odnosu sa drugim arheološkim ostacima na istom lokalitetu – kao što su kameno i koštano oruđe, ostaci životinja i drugi nalazi. Često su se pretpostavljale veze između određene vrste ljudi i nalaza iz iskopavanja, da bi se kasnije u nizu slučajeva utvrdilo da su lažni.
Prelazni period od pre 50-40.000 godina je unutar nižih granica radiokarbonskog datiranja — tehnike koja radi samo na organskim ostacima starim do oko 50.000 godina. To znači da najmanje količine novije kontaminacije iz okruženja sahrane ili iz muzejskog konzervatorskog materijala mogu učiniti datiranje na ovim lokacijama izuzetno izazovnim.
Ovo je rezultiralo velikim revizijama hronologije ranog ljudskog zauzimanja tokom protekle decenije, pomerajući neke datume neandertalskih i modernih ljudskih ostataka za mnogo hiljada godina.
Ovo je očigledno ključno za debatu, jer je nemoguće govoriti o preklapanju ili zameni bez čvrste hronologije. Tu je i pitanje prostorne skale. Da li upornost neandertalaca nakon pre 40.000 godina u južnoj Iberiji, na primer, predstavlja dug period preklapanja i koegzistencije, ili „poslednji stav” na marginama kontinenta, izričito izbegavajući kontakt sa pridošlicama?
Najnoviji ulazak u sukob dolazi iz pećine Ilsenhohle u Ranisu, u istočnoj centralnoj Nemačkoj, na divnom mestu u podnožju renesansnog zamka iz 16. veka sa ranijim srednjovekovnim poreklom.
Međunarodni, multidisciplinarni tim identifikovao je ljudske ostatke (H. sapiens) iz ranog 20. veka i novijih iskopavanja u pećini, datirajući ih pre oko 45.000 godina. Autori kažu da, kada se kombinuje sa ranim datumima H. sapiensa u Francuskoj i različitim datumima za neandertalce koji su prisutni na 45.000 godina širom Evrope, ovo omogućava potencijalni period preklapanja između dve vrste koji traje oko 10.000 godina.
U pratećem radu, istraživači su izvestili o rezultatima svoje analize stabilnih izotopa kiseonika (različitih hemijskih oblika elementa) koji potiču iz zuba koji pripadaju sisarima iz porodice konja (ekvidati). Ovi zubi potiču iz istih nivoa sedimenta kao i ljudski ostaci. Rezultati stavljaju ljude u posebno hladno vreme pre oko 45–43.000 godina.
Ostaci H. sapiensa povezani su sa onim što se ranije smatralo dvosmislenom industrijom kamenih alata (posebni način izrade alata) nazvanom Lincombijsko–Ranisko–Jerzmanovičko (LRJ). Ali nije jasno da li su ih napravili neandertalci ili moderni ljudi.
Tajanstveni alatničari
Druge tranzicione industrije kamenih alata srednjeg i gornjeg paleolita imaju dugu istoriju istog problema – nismo sigurni ko ih je napravio. Najznačajniji je Chatelperronian iz južne Francuske i severne Španije: da li ostaci neandertalaca koji prate neke od ovih industrija alata „modernog izgleda” znače da su oni bili proizvođači alata, ili je povezanost slučajna?
Ova debata se nastavlja ubrzano, sa mogućim iliumom novorođenčeta H. sapiensa koji je nedavno identifikovan u Chatelperronian skupu u Grotte du Renne u Arci-sur-Cure, centralna Francuska. Ovde su prethodno identifikovani samo ostaci neandertalaca.
Većina pećina sa paleolitskim naslagama povremeno su zauzimali, često i neandertalci i H. sapiens, tokom milenijuma. Materijali se lako mogu izmešati i tako, ako ne nađemo oruđe zakopano u modernom ljudskom grobu, teško je reći ko ih je napravio. Međutim, čini se da Ranis ima prednost u ovom pogledu, pošto su nivoi koji sadrže ljudske ostatke i oruđe LRJ bili spojeni kamenjem.
Međutim, čak i ovde treba zvučati upozorenje. Datumi za nivoe koji se razmatraju još uvek obuhvataju nekoliko milenijuma, tokom kojih je verovatno bilo kratkoročnih poseta oba tabora.
Rezultati iz Ranisa, kao i doprinos važnim novim podacima našem razumevanju tranzicije srednjeg i gornjeg paleolita, ističu doprinose novijeg razvoja arheološke nauke.
Daleko od toga da je iskopao kompletan skelet ili lobanju koja bi tradicionalno predstavljala važan novi fosil hominina, Ranis je dao samo nekoliko malih fragmenata kosti koji su bili prepoznatljivi kao ljudski. Neki drugi mali fragmenti kostiju identifikovani su kao pripadnici hominina (šira ljudska porodica) korišćenjem tehnike poznate kao proteomika — proučavanje proteinskih struktura koje su jedinstvene za rodove, a ponekad i za vrste. Ova tehnika je takođe primenjena na faunu lokaliteta u drugom pratećem radu.
Zatim su dobijeni relativno visoko precizni radiokarbonski datumi i za nivo sedimenta i za same ljudske ostatke. Preciznost ovih datuma je dodatno poboljšana statističkim modeliranjem.
Ali što je najvažnije za ovo pitanje, drevna analiza DNK — u ovom slučaju, mitohondrijalna DNK (mtDNK) — potvrdila je identifikaciju kao H. sapiens. Rezultati mtDNK povezuju Ranis sa drugim inicijalnim gornjim paleolitskim ljudskim ostacima u Zlati kunu u Češkoj i Grotta di Fumane u Italiji.
Kako napominju autori Ranisove studije, intrigantan obrt u priči je da nedavne genetske studije sugerišu da su H. sapiens koji su sprovodili ove rane napade u Evropu izgleda zamenjeni drugim populacijama H. sapiensa kasnije u gornjem paleolitu.
Dakle, fokus na tranziciju srednjeg i gornjeg paleolita i njegovu zamenu jedne populacije hominina drugom možda će morati da se proširi kako bi se uzeli u obzir slični, naknadni događaji koji su ostali daleko manje vidljivi, jer su svi uključivali H. sapiens.
